Када на Гуглу укуцате „diplomacy” или „Internet governance”, два кључна питања покренута „Викиликс” лавином, међу првим резултатима је име Јована Курбалије и назив Дипло фондације чији је он оснивач и директор. Доктор Курбалија предаје на престижним универзитетима широм света, а последњи у том низу је Беркли. Већ десет година је специјални саветник Уједињених нација за проблеме управљања интрнетом. Његова књига „Управљање Интернетом” преведена је на све најзначајније језике, укључујући и кинески, француски, шпански, арапски и руски. Користи се као уџбеник на више од 20 универзитета у свету.

Недавно је др Курбалија, као гостујући професор Бечке дипломатске академије, одржао предавање у Београду, на регионалној конференцији о дипломатској изузетности. Пред младим дипломатама из региона говорио је о дипломатији и интернету, поготово у периоду после „Викиликса”.

Захваљујући интернету и „Викиликсу” дипломатија је доживела тектонски потрес. Да ли је то морало да се догоди?

Иако „Викиликс” изгледа као инцидент, био је неминовност. Дипломатија је морала, кад-тад, да се прилагоди збивањима у савременом друштву, пошто се није битније променила од када су постављене основе савремене дипоматије на Бечком конгресу 1814.Свет се од онда суштински променио. Више није могуће водити дипломатију као што су то чинили Метерних и Таљеран, алито свакако не значи да се у њој мора мењати све.

Шта ће остати исто, а шта ће бити подложно променама?

Остаје иста основна функција дипломатије – решавање спорова мирним путем кроз преговоре и компромис, али се мења се начин вођења дипломатије.

Дипломатија и преговарање су нам помагали да задовољимо једну од наших основних потреба – да живимо с другима и да проблеме решавамо мирним путем. Дипломатија је одувек била алтернатива рату. Интернет и „Викиликс” неће променити ту основну функцију дипломатије, пошто је она везана за оно што нас одређује као људе. Све остало је подложно променама, укључујући и токо се бави дипломатијом икако се преговори воде.

У ком смеру ће ићи те промене?

Пре свега, „Викиликс” је покренуо процес демистификације дипломатије, којуи данас многи виде као ексклузивну и мистериозну професију, кроз гламур, црне лимузине, пријеме и живот на високој нози. Реалност је битно различита. У основи,то је професија као и свака друга, с много администрације, рутине и техничких послова. Јаснија слика шта раде дипломате и каква је њихова функција помоћи ће и дипломатама и друштву коме они служе. Наравно, то ће захтевати времена. Дозволите да цитирам Ајнштајнa – лакше је разбити атоме него предрасуде.

У чему је дугорочни значај „Викиликса”?

Оног тренутка када је дипломатија демистификована, почињу озбиљни разговори о њеној функцији у будућности. У томе је дугорочни значај „Виликикса”. Долазимо до једног на први поглед парадоксалног закључка – да ће нам дипломатија бити све потребнија, пошто је савремени свет толико међузависан да се спорови више не могу решавати војном силом. Дипломатија постаје нужност. Ирак и Авганистан су последњи примери ограничене употребе силе и све већег значаја дипломатије. Да би се извукао из геостратешког живог блата, Запад преговара са свима, укључујући и талибане и Иранце. Али, потреба за дипломатијом и преговарањем не значи нужно и потребу за дипломатама. Дипломатија је исувише значајна да би се њоме бавиле само дипломате. Укључивање нових актера у дипломатију је једна од најзначајнијих структуралних промена, а ту појаву омогућио је управо интернет. Уз рачунар повезан на интернет, из „гаража” се могу водити међународне дипломатске кампање, за које су некада биле потребне палате и стотине дипломата. Све већи број појединаца и малих организација утичу на светску дипломатију. „Викиликс” је свакако најзначајнији пример, потврдио се као катализатор промена које су морале да се десе. Не ради се о инциденту, него о тектонским променама.

Да ли ће то значити и све већу транспарентност дипломатије?

Свакако. Порука „Викиликса” је јасна. Интернет доба неће толерисати тајну дипломатију, што није само етичко него и практично питање. Оног тренутка када је неки документ дигитализован он ће, слично води, наћи начина да изађе из строго контролисаних кругова. Идеја да се у интернет добу могу контролисати информације у најмању руку је наивна. Међутим, крај тајне дипломатије не значи да ће се преговори водити јавно. Увек ће бити потребе за дискретном дипломатијом. Без дискреције нема правог преговарања ни постизања компромиса, што је основа дипломатије. На пример, aко будући преговори између Београда и Приштине буду вођени пред камерама, може се очекивати понављање јавних промкламација обе стране прилагођених домаћој јавности. Кад се искључе камере, дипломате добијају простор да постигну компромис. Уместо бубњева и позивања на велике историјске наративе, отвара се простор за решавање конкрентих проблема као што су путовања људи, проналажење несталих лица, заштита имовине и унапређење трговине. На тај начин прави се искорак ка миру и унапређењу живота грађана, што би требало да буде основна функција дипломатије као јавног сервиса.

Реците нам нешто више о управљању интернетом?

Интернет је комуникацијски крвоток савременог света. Што се више наша свакодневица преноси на интернет, управљање интернетом постаје политички и економски значајније. Данас је бизнис готово незамислив без интернета. Људи се упознају преко интернета, склапају бракове. Све више се студира онлајн. Сазрева свест о интернету као виталној инфраструктури савременог света. Пре неколико година, пресецање интернет кабла у Медитерану изазвало је вишедневну економску кризу у државама Блиског истока. Интернет је у Естонији колапсирао због сајбер напада, што неки сматрају првим примером сајбер рата. После оваквих и сличних криза, многе државе су почеле да третирају интернет као стратешку инфраструктуру. Пошто се већина проблема управљања интернетом не може решити на националном нивоу, јер је у постојећем систему већина држава у том погледу немоћна, Уједињене нације су 2004. покренуле преговоре о међународном управљању интернетом.

Ви сте активни учесник тих преговора. У којој фази се они тренутно налазе?

Преговори се налазе у критичној фази с много отворених опција. Највећи изазов је како активно укључити све интернет актере. Тешко је замисли да се глобални договор може постићи само између дипломата, без консултовања великих компанија као што су „Епл”,„Гугл” и„Фејсбук” и невладин сектор. Због своје сложености и специфичности, преговори о управљању интернетом се сматрају неком врстом дипломатске лабораторије у којој се тестирају нови облици дипломатије, који укључују нове актере. У долазећем периоду реално је очекивати прву конфенцију о интернету и стварање међународне организације која ће се бавити управљањем интернетом.

Слободан Кљакић