субота, 19.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:46
НЕ САМО О ПОСЛУ: ЗОРАН ДАШИЋ ДАША

Достојевски с тамбурицом

Први међу једнакима у „Легендама” остварио је дечачки сан да постане познати музичар. Сусрет са публиком у „Сава центру” заказан је и овог фебруара
Аутор: Дана Станковићсубота, 15.01.2011. у 22:00

Концерти у „Сава центру” су опет заказани, за почетак фебруара. A публика је из године у годину рекло би се верна и иста: углавном женски свет и господа која још држи до емоција. Сасвим разумљиво. Јер неки су вољени, неки и остављени, трећи сетни када их сустижу успомене, или их обузму стрепње и надања и она чежњива, снажна осећања… Зоран Дашић Даша, гитариста и тамбураш, композитор, текстописац, вођа и покретачка снага групе „Легенде”, све то је у песме претворио. Као да је сваком у душу завирио. А, он каже да је само један меланхолични хроничар кога су понела нека стара сећања.

Даши је младост неисцрпна инспирација.

– Половину свога живота (а имам 54 године, како та цифра застрашујуће звучи, примећује успут), док се нисам удао и преселио код жене у стан на Цераку (само толико о имовинском стању звезда музичара), провео сам у Новом Београду код Студењака. Памтим оне дане када су на месту силних зграда биле пешчаре, трска и мочваре. Тамо смо се играли и пецали. То је било наше језеро и наше царство. Време гимназије било је још активније и занимљивије. Дружења, кампови, лудило... Лета смо проводили на мору, зиме на планини. Нас неколико, са ранцем на леђима, крене из Београда ауто стопом, па где се зауставимо, од Бара, до Истре. Спавали смо на чамцу, на плажи, на дрвету... Једном, у Дубровнику, будимо се из вреће са првим зрацима сунца, кад чујемо неки жагор и схватимо да смо буквално на улици – са радошћу евоцира успомене из времена када су поникли многи врсни музичари, као што је Крле гитариста из „Генерације 5”, Џинџер из Рибље чорбе...

У моди су биле живе свирке

Тих дана маштали су да постану познати у музици и највише их је везивало свирање у паркићу.

– То је заиста било сјајно време. Одушевљавали смо се малим, за ово време ситним и безначајним стварима. Тада нису постојали диско клубови. Марко Јанковић је био међу првим београдским диск-џокејима. Деловало је нестварно – човек држи два грамофона и нешто „миксује”, па сам ишао да видим како то ради. У моди су биле искључиво живе свирке. Ту су се млади упознавали, заљубљивали, забављали, женили и удавали... Какве плоче и телевизија. Сваки крај у граду имао је своју игранку, а оне у Студењаку су биле познате. Ја сам свирао у бенду који се звао „Аполони”, са „маторцима” који су имали двадесет и нешто година. Тада сам зарадио и свој први хонорар – присећа се Даша.

Пре него што је основао групу „Легенде” још дуго је „штимовао жице” у другим, мање или више, познатим бендовима, почев од „Опуса”, „Џентлмена”, „Силуета”..., основао је и групу „Шамар” (чији је албум објавио ПГП, али ју је засенила „Генерација 5”, на коју је превише личио) и постао признат у музичким круговима широм бивше Југославије, једино му је фалило да постане познат широким народним масама и закорачи на сам врх. Чак је 1982. године доспео и у „Рибљу чорбу”, али...  

– Да ми се то десило кад сам имао двадесет година, била би ми част, али не и у тридесетој, када сам већ одлучио да се више не бавим музиком, тим несигурним, номадским животом. Бити музичар као момак, то је најлепши посао на свету. Још ако си бар мало успешан, ти си цар. Имаш паре, девојке су око тебе, проводи, зезање... Е, кад добијеш породицу, све се тотално промени. Ако немаш кинту, почињу драме, нервоза, да не причам даље. Срећом, код мене није тако било. Бог ме је погледао, па сам поред музике од почетка радио и друге ствари, које су додуше, увек имале везе с музиком. Почео сам на радију „Студија Б”, потом сам прешао на Телевизију „Политика”, а последњих неколико година сам музички уредник на РТС-у. То је на Западу неприхватљиво, позната фаца, успешна, а мораш да радиш. Али, код нас је тако – констатује разочарано.

Коначно успео

Зато је после два месеца проведених у „Рибљој чорби” закључио да је боље да се повуче и покуша да буде нормалан, запослен породичан човек. Осим тога, почео је продуховљеније да гледа на музику.

– Све до тада било ми је најбитније да произведем ритам и звук који „коље”, а наједном сам приметио да тога више нема у мени и да ме неке друге ствари више узбуђују. Допадала ми се група „С времена, на време”, који су први пут у поп музици искористили тамбурице. То ми је тако топло звучало. Забринуо сам се да старим. А, „Рибљој чорби” је у том тренутку била неопходна „свежа крв”, инфузија, младост... Укапирао сам да то нисам ја. Било је најбоље решење да се растанемо, уз велико поштовање, без тешких речи. Остали смо пријатељи, Боки ми је касније крстио синове, чак је „кумовао” и да група „Легенде” понесе то име – истиче с поносом Даша.

Испоставило се да је то био добар потез. Тек након тога коначно је успео да се оствари као музичар, композитор и текстописац. Да то није урадио, не би било „Легенди”, нити би поред Боре Ђорђевића икад покушао да пише песме. Овако је био приморан. – За наш први албум музику сам компоновао сам, а Бора је писао текстове, али када због својих обавеза више није могао да сарађује са нама, преузео сам и то. И ето, написао сам више од 150 песама, међу којима и оне најлепше, „Не веруј”, „Четрдесете”, „Због тебе”... Издао сам и две књиге поезије. Штампане су у тиражу од 3.000 примерака и све је продато, а будући да то није комерцијална литература, сматрам великим успехом. Нисам намеравао да уђем у дечју лектиру, моја жеља је била да, као композитор, направим лепу и оригиналну мелодију. Али, драго ми је да хвале текстове. Ми смо породица која пуно чита, чак је моја супруга Нена и написала књигу о страховима, поучена својим искуством када се суочавала са великим здравственим проблемима, и заиста ми прија кад чујем да су почели озбиљно да ме узимају као песника, јер су моји критеријуми књижевности доста високи. Кад упоредим хрватску популарну музику, за њих сам Достојевски – каже самоуверено, али не и претенциозно, подсећајући да приземни текстови и од добре музике могу да направе ругло.

Поета с две кесе на пијаци

Даша је дуго био највећи скептик у групи и тек сада је схватио да то што раде заиста има квалитета.

– Објективан сам и врло строг, покушавам да гледам на нас очима оних који нас не воле и стално анализирам шта не ваља, то је једини начин да се нешто поправи. Мени је смешно кад чујем да неки кажу о себи – „ја сам звезда, дива, суперстар”. Еј, ало, то не постоји! На овако малом тржишту ми смо патуљци, мали, ситни људи. Кад си звезда, подразумева се да водиш и посебан начин живота. Томе су, рецимо, најближи Цеца, Чола, Брена. Њих не можеш да видиш нигде, они живе у свом свету. Ако ти мене срећеш са две кесе на пијаци, која сам ја онда звезда? Али, се због тога не стидим, већ поносим што сам потпуно нормалан и обичан човек, и тако ће и бити – уверава нас.  

С друге стране, жао му је што неки људи, који би требало, не примећују да су „Легенде” једна велика, успешна фирма.

– Да сам неко са стране и да имам мало мозга, замислио бих се кад чујем да неко безмало педесет пута напуни „Сава центар”, да не рачунам концерте у другим градовима. Ако је група толико година популарна где год се појави, иако је малте не и нема у медијима, ваљда нешто вреди. Било која превара траје највише две сезоне и онда се угаси као свећа. То је као добар виц. Смејеш је кад га чујеш једном, можда други пут, после ти више није смешно. Нашу музику можеш да волиш, можеш и да не волиш, потпуно подржавам и једно, и друго. И Елвиса Прислија нису волели сви, па шта. То не умањује његову вредност. Једино не прихватам да није добра – сматрапознати музичар кога храни тамбура, а заљубљен је у гитару. То је, каже, животна иронија, али он тамбурицу свира као гитару, па је под тим утиском издао це-де „Из срца рокера, са душом тамбураша”.

---------------------------------------------------------------------------------------------- 

Прва гитара, поклон од маме

– Имао сам тринаест година када сам први пут гитару узео у руке. Пре тога сам држао прахер, али нисам са њим тресао тепихе, него сам тобож свирао. Прву гитару купила ми је мама (смучило јој се да се отима са мном о прахер). За разлику од оца, који је желео да будем чиновник, па сам из тог разлога завршио Економски факултет, она је имала слуха за мене. Разумела ме је и подржавала и за то време била доста савремених схватања. Пре петнаест година се замонашила. Рекла је: „Децо, била сам посвећена вама док нисте одрасли и стекли породице, сада желим да се посветим Богу и духовном животу.” Брат и ја по том питању нисмо фанатици, али се у нашој породици вера увек поштовала као вид традиције и нисмо имали ништа против њене одлуке. Тамо је нашла мир – каже Даша са искреним одобравањем, додајући да је та прва гитара једна од шест (све су вансеријски модели, неке и музејски примерци) у његовој „скромној” колекцији, на којима свира кад је код куће. 

------------------------------------------------------------------------------------ 

Синови кренули очевим путем

Даша је прошао сва села и градове оне наше лепе Југе свирајући рокенрол на игранкама. Али, ни на једној није срео ону праву. Његова супруга уопште није ни волела свираче.

– Моја жена и ја смо ишли у исту гимназију (не и исти разред), али се тада нисмо познавали. То што се она не сећа мене, потпуно ми је јасно, јер сам био тотално безлична фаца, али ме чуди што се ја не сећам ње, кад она каже да је увек била добра риба. А, можда сам је и аутоматски елиминисао, јер сам у то време мислио да је недостижна. Судбина нас је ипак спојила. Игром случаја, упознали смо се код заједничког школског друга, нашег садашњег кума, кога сам срео два, три дана пред Нову годину. Пошто ми је пропала нека свирка, позвао ме код њега на журку и тада сам срео Нену – присећа се Даша.

Њих двоје су дуго у браку, деле добро и зло, а део својих емоција Зоран је пренео и у своје песме, међу којима је и она „Страх ме да те гледам како спаваш”. Имају два сина, Андреја и Марка. И они се баве музиком. Старији је завршио менаџмент и свира бас гитару. Млађи на Музичкој академији студира клавир и има свој бенд, а често и на великим концертима свира клавијатуре са „Легендама”.

– Марко заиста има шансе да постигне нешто, ако буде паметан. Мада, одмах да кажем, ко се бави музиком, тај нема памети. Ја први – шали се на свој рачун.

-------------------------------------------------------------------------------------- 

Понекад забораван

– Обично сам врло педантан и тачан. Али, у последње време дешава ми се да мало „фијукнем” и понекад потпуно заборавим на договор. Ево једне такве догодовштине од пре две године. Припремао сам целовечерњи новогодишњи програм на РТС-у и, да бих на миру окупио све учеснике, од којих је један у Франкфурту, други у Бечу..., одем у суботу, кад су канцеларије празне, скувам кафицу, опустим се, дигнем ноге на сто и почнем људима да заказујем снимање. Кад, негде око четири поподне, звони телефон. С оне стране Лаза, гитариста из моје групе.

– Еј, где си – јавља се веселим тоном.

– Ту сам у телевизији, радим, телефонирам, скупљам програм – кажем.  

– Чекај, је л’ ти идеш на концерт? – пита ме већ мало уозбиљен.

– Ко свира, ако је интересантан, што да не – одговарам опуштено.

– Па, кретену, ти свираш вечерас. Ми те чекамо у комбију већ сат времена испред „Сава цента” да кренемо у Србобран – завапио је Лаза, да бих ја у трену скочио и „наврат нанос” одјурио, тако да смо са закашњењем од петнаестак минута ипак стигли на свој концерт. 


Коментари1
aa07b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Redovni Citalac
Jos jedan od desetine sjajnih intervjua jos sjajnije novinarke Magazine D. Stankovic. Dasina muzika i stihovi su za dusu, a Danini tekstovi i (obicni i neopbicni) likovi o kojima najcesce pise su za nezaborav. Blago Magazinu koji ima takve novinare kao sto su D. Stankovic, S. Beric, Rajna Popovic, pa i svi drugi. Samo tako nastavite, a zasto ne i na vecem broju strana?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља