Сремска Митровица – Кад је пре нешто више од девет година монахиња Антонина стигла у манастир Петковицу, на Фрушкој гори, између села Дивош и Шишатовац, затекла је пустош, манастирску цркву без врата, прозора и олука, без конака, све зарасло у коров, без пута до манастира. Али, то је није поколебало, схватила је и решила, ма како било тешко, да овој светињи, задужбини Јелене Штиљановић, мора вратити живот.

– Петковица је била баш оно што сам желела, да почнем ни oд чега. Заветовала сам се да ћу издржати и да се овај бисер православља мора обновити – прича нам мајка Антонина у још недовршеној манастирској кухињи, док је све остало обновљено и живи нови живот.

Монахиња Антонина је у Петковицу стигла из манастира Гргетег 7. јуна 2001. године. Напустила је уређену монашку ћелију, добро организован манастирски живот и дошла у дивљину. Већ осмог августа из Малмеа је дошла њена мајка, која је била на привременом раду у Шведској, запрепастила се у каквој дивљини јој живи кћерка.

– Тражила је да одмах кренем с њом, да ме неће оставити у овој пустоши где ни кревет немам где да сместим. Одбила сам и рекла мајци да се врати, али да добро размисли, већ је пензионер, па би се и она могла мени прикључити, ако баш толико жели да ми помогне – прича Антонина.

Само месец и по дана касније пред манастиром се зауставио такси којим је стигла Антонинина мајка. Кћерка је, забављена послом, рекла мајци да не отпушта такси, да се може одмах вратити.

– Мајка је извадила кофере из таксија и рекла ми да остаје у Петковици, да се више не враћа у Малме. Била сам пресрећна, више нисам била сама – каже монахиња.

Данас, девет година и седам месеци касније, у Петковици је нов конак, манастирска црква блиста, стигла је струја, војска је саградила три километра асфалтног пута од Шишатовца до Петковице, саграђен интерни водовод, у штали су краве, овце, свиње, испод манастирског дворишта рибњак на 40 ари, летњиковац за манастирске госте, 6.000 чокота винове лозе, који су ове године дали 2.000 литара вина, о чему брину две монахиње, сестра Меланија и мати Марија. Око манастира засађене и већ у роду шљиве, кајсије, јабуке, крушке. У цркви се недељом држи литургија, стотине људи долазе да посете ову светињу саграђену у првој четвртини шеснаестог века.

– Обновљена је црква, саграђена у моравском стилу, обновљен иконопис који су 1588. године осликала тројица жичких монаха, један од највреднијих у фрушкогорским светињама, са зидова је скинут креч, па су се указале иконе у свом пуном сјају. Све су то урадили добри људи, војска, „Електровојводина“, „Нафтагас“ и многи други колективи. Лепа реч и молба довеле су их да помогну. Данас, волим да кажем, нас девет монахиња овде живимо петсто на сат. Има још много да се ради, а надамо се да ће нам држава вратити и земљу – прича нам мати Антонина, старешина манастира Петковица.

Коначно, манастир Петковица стварно живи нови живот захваљујући монахињи Антонини, која је сама почела обнову, а онда добила дружбеницу своју мајку – монахињу Меланију и још седам монахиња.

Нови корак у Петковици је уређење сликарског атељеа, где ће монахиње ових дана почети да сликају, уредиле су кројачку радионицу, а с првим данима пролећа опремиће и атеље за вез, јер су од Владе Војводине добиле на дар савремену машину за вез са шест глава. Покушаће да везу уче и девојке из села и града.

Петковица је данас пуна живота, сећање на дане када је црква служила да чобани склоне овце од кише је давна прошлост. Антонина воли да истакне да је овде у време пробоја Сремског фронта била партизанска болница, те да је недавно један од бивших лечених партизана, када је видео како данас изгледа Петковица, послао поштом десет хиљада динара за даљу обнову.

– Људи овде радо долазе, на молитву и чашицу разговора, а ја, па пресрећна сам што је овај бисер фрушкогорски спасен, а и богу је мило – каже на растанку Антонина.

Ј. Слатинац