субота, 16.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:39

Албум мог живота „Од чочека до Моцарта”

Аутор: Славко Трошељсубота, 29.01.2011. у 22:00
У кларинет сам први пут дувао из освете: Божидар – Боки Милошевић Фото Анђелко Васиљевић

Божидар – Боки Милошевић (79) светски је признати кларинетиста. И то не само као извођач већ и као композитор. Он то доказује на сваком концерту још од 1950, када је у 19. години, на позив чувеног Властимира Павловића Царевца, дошао из Прокупља у Београд. А сад, пре месец дана, посебно истиче, издао је албум свог живота „Од чочека до Моцарта”, са 46 композиција од којих само четири нису његове. У овом подухвату „помогли” су му, као композитори, Моцарт, Арти Шо, Николо Паганини и Бени Гудман.

После гимназије у Прокупљу и Нишу завршио је музичку академију и магистрирао у Београду код професора Бруна Бруна. Уз рад с више оркестара, био је солиста Београдске филхармоније и професор у школи „Јосип Славенски”.

Сад је у браку с Биљаном, а из претходна два има четворо деце: Гордану (48) и Милана (41) из првог, и Тијану (32) и Ксенију (28) из другог, а од њих – четворицу унука и једну унуку.

Кад сте упознали кларинет?

Било је то 1947. у мојој 16. години, код попа Ђоке у Прокупљу, на слави. Ту је био и Драги Аранђеловић, који сад живи у Улцињу. Он с кларинетом, а ја с виолином. Мало је попио, па је почео да малтретира моју виолину. А ја, да бих му се осветио, узео сам његов кларинет и почео да дувам. И натерао сам кларинет да произведе тон. Била је то моја љубав на први поглед! Драги ми је поклонио кларинет, а дан касније замишљао сам себе, испред огледала, као Вудија Хермана, Бенија Гудмана...

И како се развијала та љубав?

Више сам био уз кларинет него уз све школске књиге. Почео сам да свирам и на игранкама. Али, имао сам проблем с милицијом. Позвали су ме у станицу и – ошишали до главе. Образложење је било да „кварим комунистичку омладину свирајући америчку музику”! Ипак, наставио сам, али ме више нису дирали.

А шта је после било пресудно?

У Прокупље су 1948, у Дом армије, стигли чланови оркестра Радио Београда с Царевцем, Вулетом Јевтићем, Даницом Обренић, Анђелијом Милић... После концерта су дошли на вечеру у хотел „Европа”, а ту сам свирао у школском оркестру. И тада се догодило нешто што се зове срећа. У паузи ми је пришао конобар и рекао да ме зове Царевац. Помислио сам да ће ме критиковати због свирања. Али, догодило се нешто што нисам могао ни да сањам...

Шта Вам је рекао Царевац?

Казао ми је: „Чујем да си ученик седмог разреда гимназије и да ћеш следеће године доћи у Београд на студије. Понеси на тај пут кларинет и одмах, 1. септембра, дођи у Радио Београд. Бићеш нови члан оркестра. По овоме што сам овде чуо и видео положио си пријемни испит”! Сем хвала, ништа друго нисам имао снаге да кажем Царевцу. А ни другима ништа нисам говорио до поласка у Београд. Чак, одмах, ни родитељима. Јер, они би се тиме хвалили, а неки би, сигурно, у целу причу сумњали.

И како је било?

Првог септембра 1950. дошао сам у Радио Београд и потражио Царевца. Послали су ме у студио осам. Полако сам отворио врата која су зашкрипала. Сви музичари су већ седели. Царевац се окренуо, погледао ме и, као да смо се то јутро видели, казао: „Па, где си? Само тебе чекамо”.

Како сте то доживели?

Као боксер који је освојио олимпијску медаљу. То је најближи опис мог осећања у тим тренуцима. Прокупље је некад било расадник талентованих боксера. Све сам их добро знао. Посебно памтим Ристића и Шаћировића. И свој посао поистовећујем с боксерским. Ни ја, ни они не излазимо на јавну сцену док за то не будемо потпуно спремни. У супротном бићемо нокаутирани. А ја ту врсту нокаута никад нисам доживео, па ни у овим годинама.

Колико је тешка борба с кларинетом?

Покушајте сваки дан само пола сата да дувате у супу, па ћете видети колико је то тешко. И сад тренирам по два сата дневно, а раније су ти тренинзи трајали и по пет, шест сати, па и више. Наравно, у питању је техника дисања. Ваздух мора да се потискује из стомака, а не из плућа.

Од када сте и композитор?

Почео сам то да радим 1968. кад сам био на турнеји по Совјетском Савезу. У Вилњусу нас је захватила таква олуја и киша да два дана нисмо могли да изађемо из хотела. И тада сам компоновао „Влашку олују”. А готово све што сам компоновао направио сам на бази нашег фолклора. Моја свита „Хамеун” свира се на академији „Џулијард” у Њујорку и широм Европе као обавезно дело.

Куд Вас је све одвео кларинет?

Обишао сам цео свет неколико пута. На свим тим турнејама сретао сам људе свих боја и свих верских и политичких опредељења. Али, спајала нас је музика. Око мене су увек људи који воле и музику и мене. Јер, не може бити праве пријатељске љубави без узајамног поштовања. На тим путовањима научио сам добро и два језика: енглески од Енглеза, а руски од Рускиња.

Коме сте све свирали?

Титу и свим његовим гостима, државницима из целог света. Једном се догодило, кад је Титов гост на Бледу био Сукарно, председник Индонезије, да је нас десетак музичара по Београду скупљала војна полиција, јер свирка није раније договорена. Ипак, тада смо за два сата сви били на аеродрому, где нас је чекао посебан авион. И та забава на Бледу трајала је три дана!

Да ли је музика јача од политике?

Понекад јесте. Ево примера: на Дубровачким летњим играма 21. августа 1968. био сам солиста Београдске филхармоније. Имали смо тог дана два задатка: пробу пре подне и концерт увече. Наш диригент је био Рус Генадиј Рождественски. А тога јутра, Руси су на тенковима ушли у Чехословачку! У припреми за пробу Генадиј је стао за пулт, подигао руке, и кад се очекивао знак за наш старт он је рекао: „У име руског народа – опростите”! Видели смо сузе у његовим очима. Заплакали смо и ми... И проба није одржана. Али, увече на концерту, при извођењу Шесте симфоније Чајковског, свирали смо као тигрови... Мислим да се то чуло до Прага, а и Москве.

Како сте увели децу у музику?

Испунио сам само задатак родитеља. Повео сам децу путем који су сама изабрала. Нисам их ни на шта присиљавао. Али, кад су ушли у тај посао морали су поштено да га раде. Тијана је, на пример, у четвртој години залепила носић за излог у коме је била мала виолина. По сваку цену је тражила да јој то мајка и ја купимо. И ми смо то учинили. Али, после тога је могла с другарицама да прескаче ластиш само кад одради два сата вежбе на виолини. И она је већ у 16. години била на „Џулијарду” као најбољи студент! Тијана и Ксенија су сад солисти Београдске филхармоније, а Милан је кларинетиста и диригент на Академији у Ванкуверу. Гордана није у музици. Она живи у Њујорку где је преводилац за четири језика.

Како сте ушли у трећи брак?

Кад је пре осам година умрла моја друга супруга Биљана, мајка Тијане и Ксеније, остао сам сам. Ипак, нисам желео да се окачим о врат ћеркама. Тада сам се сетио једне друге Биљане (58), удовице из Босанске Градишке. Добио сам благослов деце за трећи брак. И ево, већ пет година сам поново срећан човек. А сигурно знате колико је тешко наћи одговарајућег партнера. Посебно у овим околностима кад мало има оних који живот сликају најлепшим бојама.


Коментари2
d04d1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

mish b
Sjajan muzičar, ali i jedan od najvećih šund-promotera u Srbiji. Bolje bi bilo da ga nije bilo!
Nišlija N.
Sećam se Bokijevih svirki na igrankama u Nišu. Bio sam srednjoškolac i godinu dana mlađi od njega. On je bio značajno pojačanje u toj vrsti muzike u gradu i odmah je postao poznat među mladima. Bila mu je dovaljna samo jedna školska godina da ostane zapamćen i smatran nišlijom.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља