петак, 22.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00

Ренесанса Цинцара на Балкану

субота, 29.01.2011. у 22:00
Никола Трифон

Поводом јубилеја, двадесетогодишњице од оснивања Српско-цинцарског друштва Луњина, разговарамо са професором др Николом Трифоном, аутором монографије „Цинцари, народ који нестаје”, у издању самог друштва. Књига је представљена у Библиотеци града у Београду, НиколаТрифон је цинцарског порекла, рођен у Букурешту, а живи и ради у Француској.

Шта је довело до поновног појављивања Цинцара на друштвеној сцени свих балканских земаља у којима живе припадници тог старог, аутохтоног и скоро заборављеног народа, питамо професора Трифона.

– Васкрсење Цинцара као хришћанска метафора није сасвим пригодно да би окарактерисало њихово поновно појављивање. Пригодније је говорити о повратку Цинцара на јавну сцену, јер су се, независно од њихове воље, стекли бројни услови који су довели до тога да почну да се показују отворено, да говоре о својој посебности, на шта се раније лоше гледало, понегде је чак и било забрањено. Реч је о суштинском повратку слободе изражавања и уједињења на културном и политичком плану у земљама у којима Цинцари живе.

Упркос њиховој пословичној опрезности, наставља саговорник, која је последица дуге изолације и њиховог мањинског положаја, Цинцари су присвојили ту слободу и деловали у складу с њом. У Републици Македонији, где су већ биле учињене многе експлицитне активности у том смислу, у Румунији, одмах после пада Чаушескуа, у еуфорији која је трајала месецима после његове погибије уз рушење комунистичког режима, у Бугарској и посебно у Албанији, доцније, али са неочекиваном силином. У Грчкој, која је чланица ЕУ од 1981, али у којој се мањине према Уставу не признају, такође, али у друкчијем облику – стотинак културних удружења која су створена удружиће се у оквиру Панхеленског друштва.У земљи у којој и данас живи већина Цинцара, оригинално име Цинцара – Армањи, још је на известан начин табу. Контраст у односу на остале земље које су живеле под комунистичким режимима значајан је у мери у којој су у тим земљама права националних мањина, као и верска припадност, постојала, иако их Цинцари нису користили.

Јесу ли иницијативама претходиле активности симболичког карактера у цинцарској дијаспори, пре свега у Немачкој и САД, које су искључивале било какве територијалне или државне аспирације и које су имале првенствено културни садржај?

– Требало би подсетити и на национални карактер генерисан распадом СФРЈ. Раздељена у више земаља, мала цинцарска национална мањина, иако без видљивих политичких захтева, изазвала је интересовање многих органа држава из региона: у Грчкој су се покренули гласови протеста против кршења права Грка, заправо Цинцара, у Републици Македонији, други су проналазили предачке везе са влахофоним Грцима у Албанији – Цинцари су, према неким проценама, многобројнији од грчке мањине у Албанији, док је Румунија умножила своје апеле према „Румунима из иностранства” нудећи стипендије младим Албанцима, Бугарима или Македонцима који могу да докажу своје цинцарско порекло. Иако су такве стипендије, попут оних које је Грчка давала у Албанији, постигле значајне ефекте, у политичком смислу резултати су били занемарљиви. Новоформирана цинцарска удружења инсистирала су на очувању и учењу матерњег, цинцарског језика, а не на румунском или грчком.

А статус?

– После Букурештанског мировног договора који је окончао балканске ратове, Цинцари су добили статус „заборављених” у оквирима новостворених националних држава на Балкану. Увише наврата настојали су да их државне власти и стварно забораве: уГрчкој, за време диктатуре Јоаниса Метаксе, затим војне хунте, у Македонији у време бугарске окупације, у Румунијиза време рата када су пребацивани с југа на север Добруџе у почетку комунистичке владавине, када су били депортовани из румунског Баната у време прекида односа с Титом, објашњава даље наш саговорник.

Већина Цинцара је показала лојалност према државама у којима живе,независно чак и од понашања које су те државе имале према њима. Такво понашање сеже у далеку прошлост, још од епохе отоманске и аустроугарске империје, ако говоримо о цинцарској дијаспори у Бечу, Будиму и Пешти. Са националним државама, присутне су неке специфичне промене. Појављују се бугарски, албански, грчки или румунски патриоти цинцарског порекла. Због интереса, каријере, али и због искрене привржености, и то понекад фанатично.

Како су успели да сачувају свој идентитет?

–Очување језика итрадиције све до недавно била је, практично, породична ствар. Живећи у великим породицама, понекад у правим породичним клановима, цинцарске заједнице су одржавале тесне међусобне везе. Има и изузетака:у Републици Македонији уведени су курсеви цинцарског језика у школама, Цинцари имају емисије на званичним телевизијскими радио-станицама, као и својуштампу. И у Румунији су веома активни али још не успевају да добију статус националне мањине,како захтевају од румунске државе.

Цинцари су били велики трговци и љубитељи знања и науке. Задужбине које су оставиле цинцарске породице Анастасијевић, Кики и друге у Србији, барони Сина, Думба и други у Бечу, Будиму, Пешти и Атини и данас спадају у најлепше грађевине у тим земљама, дароване „на ползу народа и отаџбине”. Познати Цинцари у Србији: Бранислав Нушић (чије је право име Алкибијад Нуша), Јован Стерија Поповић, Борислав Пекић, Вук Вучо, Лаза Пачу, Никола Пашић, Михаило Пупин и многи други,оставили су неизбрисив траг у ткиву српског грађанског друштва и српској култури.

Какве су Ваше везе са Србијом?

– Београд и посебно Софија су ми веома блиски, Мој отац, моје тетке и многи други чланови моје породице говоре истовремено и бугарски – са стране мог деде,и српски – са бакине стране. Мој прадеда Гаги Трифон стигао је 1847.у Софију и ту развио своју трговачку делатност.Био је први који је 1878. године прешао Дунав и узео румунски пасош, пре него што се поново вратио својим успешним трговинским делатностима у Бугарској.Подржавајући борбу против Туракаизабран је за саветника у Управи града Софије. На првој седници савета устао је један говорник и рекао је да би, сада кад су успели да отерају Турке, требалоотерати и остале странце. Цинцари су такође били на мети. Мој отац је рођен у Софији аумро је у Букурешту, ја сам рођен у Букурешту, али одавно живим у Паризу, тако то иде у свету Цинцара.

Душица Милановић


Коментари16
0045d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Paraskeva Petroska
Postovani kolega Milanovich, zelim vam dobronamerno da vas korigiram. Ja sam licno izveshtavala za emisiji na cincarskom jeziku na Makedonskoj televiziji od osnivanja ovog udruzenja prije tacno 25 godina, kada je izabrano prvo rukovodstvo predsednik d-r Gjogje Kozarevich I sekretar Zoran Plaskovich. O Nikolasu Trifonuok, I njegova knjiga je veliko delo sa faktima. Pozdrav
Dušan Petrov
Cincari su izvorni narod balkana i stoga nije ništa čudno da su rodoljubi u zemljama u kojima žive. Oni su pra evropljani koji su prihvatili pridošle narode i učestvovali su u njihovom prosvećenju i nastanku. Cincari su kulturno blago svih balkanskih država i treba im vratiti naciju i dostojanstvo kao i istorisku vrednost koja im definitivno pripada.
bs bs
Cincari su miroljubiv ali i pravdoljubiv narod, znali su kako da ocuvaju svoj ejzik i identite, ali i da isto toliko vole i postuju narode sa kojima su ziveli , cijoj kulturi su doprinosili i sa kojima su se stapali....ni mrvice nacionalizma i Cincarima. Prava aristokratija Balkana i mozda iskra koja ce konacno izneti Balkan sa dna
slučajni prolaznik, pravi s
Kako ja razumem, Cincari su više neka vrsta unutrašnjeg plemstva, nego nacija u dnašnjem smislu. Gde god su živeli, bili su veliki patrioti i doprinosili razvoju zemlje. Poznata je ona anegdota o Nušiću. kad je 1908. u vreme aneksione krize na belom konju predvodio demonstracije, i probao čak na konju da uđe u Skupštinu. Kada ga je vratar Jova, koji ga je poznavao, upitao "Pa zar na konju u parlament, godpodine Nušiću?", Nušić je odgovorio" Gospodine Jovo, ni prvi ni poslednji konj u Skupštini". Hoću da kažem, on se politički osećao Srbinom, i zato g Dobrić nije u pravu.
duplikat mozda
apropo Dusko Dobric Zao mi je g-dine Dobricu sto nije bilo onako kako vi zamisljate da je bilo. Ali za vas i vama slicnima, dobra vest ONO STO PISU POBEDNICI JE JEDINO ISTINITO. Ovde se govori o Cincarima kojih je bilo mnogo mnogo vise nego sto vi mozete i da pretpostavite, ali svi su oni kao lojalni gradjani bili i pioniri i nosioci izgradnje i kreatori drzave koja se zove Srbija. Samo ima jedna stvar istinu niko ne moze izbrisati i zaboraviti. Zalosno je da se govorenje istine smatra izdajom. Dali vas takvo stanje stvari ne zabrinjava?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља