среда, 16.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:55

Живот и пропаст „Холивуда Истока”

Аутор: Дубравка Лакићсубота, 29.01.2011. у 22:00
Из документарног филма „Cinema Komunisto”: Елизабет Тејлор и друг Тито

Формула прављења филма је – поштен однос према теми, и то је једини прави закон, каже легендарни југословенски филмски редитељ Вељко Булајић, један од учесника у дугометражном документарном филму „Cinema Komunisto”, приказаном синоћ у Београду на свечаном затварању Фестивала „7 величанствених”.

И ако ћемо по том Булајићевом закону, онда одмах можемо да констатујемо: дебитантски филм „о земљи која више не постоји осим у филмовима”, младе београдске редитељке Миле Турајлић, краси пре свега поштен однос према одабраној теми и историјски и кинематографски важном времену. Фасцинира и ауторкин истраживачки дух и темељност у савладавању огромног архивског материјала чији су сегменти издашно и правовремено укомпоновани у филм и у служби су грађења сложеног мозаика с којим се портретише једна земља и њена кинематографија.

У најкраћем, пред Турајлићевом је био огроман и захтеван посао, који је она урадила озбиљно и зрело, начинивши узбудљиви и енергични, слаткогорки и веома гледљив документарни филм који није само фасцинантан поглед на историјску причу о грађењу Федеративне Републике Југославије, њеном председнику Јосипу Брозу Титу као врховном продуценту и развоју југословенске кинематографије, већ представља и значајан прилог историји светског филма.

Као учесници у филму „Cinema Komunisto”, али и као активни сведоци дугог и плодног периода југословенског филма (филм обухвата период од 1945. и ослобођења, до 1991. и распада Југославије), појављују се: Стева Петровић некадашњи незамењиви асистент режије, сценографи Вељко Деспотовић и Власта Гаврик, Гиле Ђурић шеф студија некада моћног „Авала филма”, редитељ Вељко Булајић, глумац Велимир Бата Живојиновић који је као филмски партизан „побио” толико Немаца да су „последње Хитлерове речи на самрти биле: убијте Бату”... Чини се да је ипак највећа звезда овог филма Лека Константиновић, који је пуне 32 године био лични Титов кинооператер и који са пуном одговорношћу, носталгијом и сетом сведочи о Титовом обичају да свако вече гледа један филм, о његовој љубави према вестерну, Кирку Дагласу и Џону Вејну...

У живу реч и узбудљива сећања и сведочења филмских актера, Турајлићева је укомпоновала инсерте из више од 300 играних и документарних филмова (запажени су доприноси монтажера Александре Миловановић, сниматеља Горана Ковачевића и аутора музике Немање Мосуровића), приљежно пратећи историју Југославије у којој је филм имао један од приоритетнијих значаја те је тако југословенска кинематографија била у читавом једном периоду и једна од најзначајнијих у Европи.

 Раскид са Стаљином значио је и долазак Холивуда на ове просторе. Било је то време раскошних копродукција и боравака Орсона Велса, Софије Лорен, Кирка Дагласа, Ричарда Бартона и Елизабет Тејлор, Јула Бринера... Било је то време и врхунски урађених ратних (партизанских) филмова у чијем су настанку учествовали војници ЈНА, проводећи као статисти на снимању „Сутјеске” и „Неретве” и више од пола свог војног рока...

Филм „Cinema Komunisto” непогрешиво бележи и како је Тито врло добро разумео природу филма и његову моћ, али и то како је крајем Титовог живота (1980) почео и крај филмске индустрије у Југославији, у земљи која је само деценију касније утонула у грађански рат. Турајлићева проводи гледаоца и кроз тужне остатке некадашњег поноса државе – Филмског града у Београду. Прича о настанку и нестанку југословенског „Холивуда Истока”, о стварању приче о Југославији на филмском платну, тако је потпуно заокружена.

Документарни филм Миле Турајлић, заслужује своје место и на редовном биоскопском репертоару. Поучан је, а биће и користан свима онима који одлучују о судбини филма у Србији.


Коментари9
fbe73
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nesha N
Tuzno je kako neki od komentatora ne razlikuju reč "industrija" od reči "incidentni uspesi". U periodu Titove vladavine to je bila industrija - sa stotinama i hiljadama zaposlenih, studijima, velikim brojem filmova koji su rađeni kao koprodukcije. Pre rata (kako navodi jedan od komentatora) i od 90-ih naovamo ne možemo pričati o industriji već o incidentnim uspesima pojedinaca, zahvaljujući finansijskim inekcijama koje nisu posledica razvoja filma već državnih budžeta i vezama autora sa državnim vrhom. To nije industrija, već raspad sistema. To je razlika, veoma važna. Odličan film, sve preporuke.
Velimir Bamberg
@Masa Djokic: Srbija je imala svoju filmsku industriju i pre stvaranja Jugoslavije. Gospodin Zelenovic vec godinama govori o tome, ali izgleda nisi imala prilike da ga slusas ili ne daj Boze svratis u Kinoteku. Casopis NIN je upravo pre 2 meseca poklonio nekoliko dvd-a sa starim Srpskim filmovima napravljenim PRE nesrecne Jugoslavije i belosvetskog Tita.
cinema zaglupizmo
A koga to stalno recikliranje Tita danas više zanima, osim komunističkih profitera u Srbiji (preciznije, Beogradu), njihove djece, unučića i praunučića? Činjenica da se u Jugoslaviji najljepše i najopuštenije živjelo upravo nakon Titove smrti, 80-tih, koje su bile doba dekadencije pred propast i doba ubrzanog umiranja SFRJ, ni najmanje ne ometa ove podstrekače i podmetače titoističke nostalgije na uporan pregalački rad. Ko zna, da su u vrijeme Tita bili tako radišni, savjesni i marljivi, možda Jugoslavija ne bi nikad ni propala.
@studentu apsolventu@
Koliko vidim iz teksta, gospođa Lakić ne govori o početku kraja filmske industrije u Srbiji već u JUgoslaviji ("...почео и крај филмске индустрије у Југославији..."). Pažljivije čitajte. Što se tiče uspeha filmova u Srbiji (što nije tema filma Cinema Komunisto, ne znam da li ste ga gledali), to hvala Bogu postoji i posle raspada Jugoslavije, ali se ne može govoriti o filmskoj INDUSTRIJI u Srbiji, jer tako nešto ne postoji. Kao student-apsolvent to valjda znate jer vidite. Maša Djokic
Историја памти
Добро запажено: темељно и зрело урађен филм. Честитам ауторки

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља