петак, 22.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:15

Нема уметности која не стари

Аутор: Зоран Радисављевићнедеља, 30.01.2011. у 22:00
Драган Јовановић Данилов (Фото Ж. Јовановић)

Драгану Јовановићу Данилову (1960), песнику, прозном писцу и есејисти, објављена је крајем прошле године збирка песама „Моја тачна привиђења” (Архипелаг, Београд). Данилов је, између осталих, аутор збирки „Кућа Бахове музике”, „Живи пергамент”, „Алкохоли са југа”, „Гнездо над понором”, „Мемоари песка”, романа: „Алманах пешчаних дина”, „Иконостас на крају света” и „Отац ледених брда”, књиге аутопоетичких есеја „Срце океана”, монографије о сликару Василију Доловачком. Добитник је наших најугледнијих књижевних награда, превођен је на многе европске и светске језике. Живи у Пожеги и Београду.

За мото књиге „Моја тачна привиђења” узели сте Гетеову мисао: „Нису то песме. Човек мисли да стоји пред големим, расклопљеним књигама судбине”... Дешифрујте нам ову поруку?

Гетеова мисао која је послужила за мото моје збирке упућује на то да је песма живо тело у коме речи проверавају наш идентитет. За мене је писање поезије еротски чин, ту има излагања, кретања живота, интимности. Пре сваке песме постоји узнемиреност која траје и коју ја покушавам да надзирем касније, у току писања. Најлепши је осећај када готово физички осетим како обликујем песму.

Песник све зна, јер „као гавран, рађа се стар”. Шта то песници више знају (и осећају) од обичних људи?

Поменули сте гаврана, за мене веома важан симбол који нас упућује да се суочимо са понорном страном нашег бића. Као и сви симболисти, градио сам тајанствене мостове према симболу. Рецимо, кртица је у мојој песми биће које оверава пропусницу за боравак под земљом. Мислим да песници, они највећи, поседују оно што бих назвао унутрашње искуство. Песник зна да су на овом свету поуздане само опсене и привиђења. Привиђења и сенке су једини опипљиви доказ да смо постојали на свету. Отуда моја збирка носи назив „Моја тачна привиђења”. Тај назив је оксиморонски. А оксиморон увек руши неки поредак, дуби у језику простор за оно неизрециво.

Свака ваша песма је и прича. Дугачке стихове ломите, због ритма, и тако прича постаје песма?

Да, то сте одлично приметили. Мене су одувек занимале оне неиспричане приче. То су тајне сторије које људи никоме не желе да повере, јер најчешће представљају оштре хриди о које су се разбили. Настојим да откријем пут до таквих поетских прича, а оне се најчешће крију у сновима и тамним огледалима несвесног. У писању таквих песама најважније је остварити напетост између поетског приповедања и прикривања, између изговореног и неизговореног. У неколико мојих последњих књига „Мемоари песка”, или „Хомер предграђа”, морао сам да поставим оквире мојој вербалној набујалости, а да песме, опет, не буду углачане и естетски исполиране.

„Сонет о Келну”, има форму сонета, али нема риме?

Та песма је настала после мог боравка у Келну, који је за мене постао град за самоспознају. Тај град у који повремено одлазим је животна снага која напаја. Пошто више не пишем римовану поезију, оно што сам осетио у Келну пронашло је своју тачност у неримованом сонету.

У књизи су, углавном, мисаоне песме, али има и неколико антологијских љубавних. Издвајамо стихове: „Твој топли длан, као нека мала држава”, или: „Држим те за руку и дајемо струју читавом овом крају”. Није у Србији све пропало – док је оваквих стихова?

Одговорићу на ваше питање, иако сматрам да љубавним песмама нису потребни  коментари. Таквим мојим песмама желим да поново скренем пажњу на неке мале утопије – додир, топлину, призор. Мислим да сам у неким мојим како их називате љубавним песмама успео да изразим онај унутрашњи освит, душевно пролеће, млаз ведрине и озарења који у оном „тренутку срца који нема цену”, преплаве тело и душу. За мене лепота не постоји изван женског тела. Моје песме су апологија женском телу. Али те песме су заправо еротске елегије. У свему што је еротично видим неку врсту елегије.

У једној песми кажете: „Спаљујем све рукописе осим овог”. Да ли је ово тестаментарна књига, да ли се одричете свих претходних?

Мислим да песма „Спаљивање рукописа” има вредност прекретнице у мом раду. Та песма је као неки крвави бифтек. Она говори о томе како најпре нешто морамо срушити (срушити физички и на плану идеја) да би на тим рушевинама градили и ишли даље. После физике рушења долази метафизика градње. Дакле, не одричем се мојих претходних књига, нити је ово моја тестаментарна књига, мада је, када се боље размисли, свака књига тестаментарна. Само желим да кажем како поезија мора имати једну готово музичку енергетику да би трајала што дуже и да би што спорије старила. Јер, ништа није вечно. Нема уметности која не стари. Романи, књиге прича, есеји, поезија, све то је подложно старењу и забораву. Ретке су књиге и песме које имају ту дозу енергије и тајанствености која им омогућава да здраво старе, те да се тако експонирају у времену као нешто живо.

Да сте студирали филозофију види се по миљковићевском стиху: „Како тишину оспособити за говор”, и многим другим, наравно. Миљковић је рекао: „Ко не уме да слуша песму – слушаће олују”. Да ли нас после тишине чека олуја?

Олуја је у свакој песми која је снажна, експресивна, жива. Једна појединачна песма је моћна зато што се налази изван контроле цивилизације, друштва, културе. Ми данас живимо сабласну агонију једног дотрајалог и исцрпљеног света. Поезија не треба да у читаоцу изазива спокој, већ неку врсту пометености, панике и опасности. Желим да моја песма покрене човека из нељудских предела отуђења, да подигне његов дух, да у њој ужива, али и да се над њом наднесе као над каквим тамним огледалом.

Можда је прилика да се сетимо Чедомира Мирковића. Он вам је, својевремено, у „Просвети”, широм отворио врата, препознао је долазак великог песника?

Видите, ја никада не заборављам своје добротворе. За Чедомира Мирковића и данас имам само једну реч – Господин.

-------------------------------------------------

Љубав према сликарству

Бавите се и ликовном критиком. Откуда љубав према сликарству?

За мене писање о уметности је облик сеизмографије, пажљиво проучавање како површинских, тако и дубинских потреса у њој. Себе видим као пратиоца уметности из другог плана У првом плану су, дабоме, сами уметници блиски мом интимном бићу, а са опусима зрелим за једну темељну, есејистичку елаборацију. Пишем о свим доменима ликовне уметности, а нарочито ме привлаче уметници који обнављају класичну слику, као аутономан естетски предмет. Дакле, они уметници који обнављају тајанствену моћ фигуративне слике, чувајући светлост спиритуалног. Писати о таквим уметницима разложно, аргументовано и са предсказивачком интуицијом, за мене значи учествовати у изазовном ритуалу тумачења.


Коментари6
c6aed
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

car trajan
Svaka čast poeziji i pesniku, ali zbog čega svako malo menja biografiju - do sada je stajalo da je studirao istoriju umetnosti. Ipak je filozofija kraljica nauka...
Zaratustra Studentu,kome se smesi buducnost
@student (f) | 31/01/2011 22:43 ,,Za mene lepota ne postoji izvan ženskog tela." Sve je rečeno. Der Himmel uber Berlin. Odgovor:Kakva velicanstvena glupost koja je opila vasu uskogrudost poimanja...
student (f)
,,Za mene lepota ne postoji izvan ženskog tela." Sve je rečeno. Der Himmel uber Berlin. Hvala Vam, pesniče Danilov.
ivana stil
sjajno,savremeno...
Александар Гајић
Овај Господин је такође и једини Господин који наслеђује Павићеву поезију прозе. Јер и он, као и Павић, не може да обузда ту бујицу осећања коју зове песмом, и зато прави песници певају и ван оквира, да не кажем оклопа, конвенционалних рима. Господине Јовановић - Данилов, хвала Вам што постојите и што својим стваралаштвом олакшавате наше постојање у овом зверињаку.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља