недеља, 24.06.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:32

Очи у очи са Марином

Аутор: Влада Петрићпетак, 04.02.2011. у 22:00
Марина Абрамовић, из видео рада „Држање млека” (из циклуса „Кухиња”), 2009.

Чак и после десет месеци од окончања перформанса Марине Абрамовић у њујоршком Музеју модерне уметности (14.март –31. мај, 2010), америчка штампа нe престаје да пише о том културном догађају године. Подвлачим догађају, jeр Маринин наступ превазилази утврђене принципе још увек важеће естетике уметности, због чега није лако одредити прави смисао и дејство њеног перформанса у коме је пуних 736 часова седела на столици по седам (петком десет!) сати дневно, зурећи у 1.565 пари очију! На крају, иако физички изнурена, Марина је изјавила да се осећа „преображена, јер су моје очи постале отворена врата која воде право у душу”.

Исхитрено тврђење да је у питању пуки егзибиционизам и жеља за славом последица је мисаоне површности и одбојности према новим видовима савременог (неконвенционалног) јавног комуницирања. Одлучна у настојању да укроти сопствени его путем јавног тестирања издржљивости свога физикума, Марина је радикално одбацила (мало)грађанске обзире, укључујући неприкосновену интимност сексуалног акта. У перформансу насловљеном „Пет лаких ствари” (њујоршки Гугенхајм музеј, 2005) током седам узастопних вечери она је по седам часова излагала своје тело „физичким искушењима” (самобичевање, лежање на леду, голоруко смрскавање стаклених чаша, урезивање петокраке звезде на стомак, мастурбирање са одговарајућим физиолошким реакцијама). Начин на који се Марина предавала „стварима” до те мере је опсенуо гледаоце да су и мастурбацију перципирали као „безобзирно тестирање сопственог сексуалним потенцијала”, као што је истакао један критичар. На представи коју сам гледао присутни су Маринине „ствари” прихватили као психофизички ритуал, наградивши је дуготрајним аплаузом (од десет до петнаест минута). Иако сам видео само три њена перформанса (од око 50 изведених током четири деценије), а остале гледао на монитору, закључио сам да је Маринина изјава „Никад ништане изигравам ни у животу, нити у јавним наступима” – непатворена.

У перформансу „Уметник је присутан” (који, како је сама објаснила, „може да значи многе ствари истовремено”) Марина се перцептивно суочавала са појединцима како би што дубље продрла у њихову психу и подстакла их на размишљање о смислу људске егзистенције. У том циљу, после месец дана, уклонила је мали дрвени сто испред себе да би се што више приближила особи са којом је водила психоемотивни мегдан. Будући да је радијус обостране фиксације био сужен, променом дугачких хаљина (плаве у марту, црвене у априлу, беле у мају) Марина је покушала да и одећом допринесе асоцијативном дејству спектакла, препуштајући појединцима да формулишу сопствене интерпретације. Иако превасходно физички, њени јавни наступи су конципирани са намером да укажу на феномен ефемерности људског постојања у времену и простору, ко и на значај упорности/храбрости у спровођењу индивидуалних замисли. Током перформанса „Кућа са погледом на море” (њујоршка Син Кели галерија, 2002) Марина је дванаест дана провела у импровизованом трособном апартману (са отвореним четвртим зидом) понашајући се као да је сама самцита, обављајући свакодневне радње (укључујући коришћење туша и тоалета), конзумирајући искључиво дестилисану воду. Убитачну монотонију усамљености нарушавали су повремени звуци произведени Марининим кретањем и уједначени откуцаји метронома. Очекивање појединих гледалаца да ће Марина, барем на крају, извести неку шокантну „ствар” изјаловило се, посебно код оних који су цео дан провели у галерији надајући се да ће их Марина ипак задовољити. Њихово разочарење могло је да искупи једино размишљање о ономе што су доживели током ишчекивања, уколико су размишљању склони.

Упорност, издржљивост и безобзирност Марининих перформанса доводи њен физички капацитет до границе издржљивости, пред публиком и без ње, као када је препешачила половину Великог кинеског зида да би се на средини састала са својим тадашњим партнером (Улајем) који је кренуо са супротног краја; или када је, наслоњена на зид, сатима мирно стајала грудима дотичући врх напете стреле чији је лук држао Улај, рескирајући да и најмањим непредвиђеним покретом стрелу одапне право у Маринино срце. Током перформанса у Музеју модерне уметности, Марина је три месеца живела попут хималајског монаха, одржавајући контакт једино са лекарем, куварем и асистентима, уз строгу вегетаријанску исхрану и обављање прописаних физичких вежби, како би могла непомично да седи по седам (петком десет!) часова дневно; воду је пила једино ноћу (сваких 45 минута, исто толико пута се ослобађала мокраће) због чега је на крају била лакша за 16 килограма, а претпоставља се да јој је и вид знатно ослабио. Као што је изјавила, све то Марину није много забринуло: „На крају сам се осећала психички преображена, а то је најважније.” Нема сумње, нашу најславнију земљакињу раздире неодољив нагон да јавно тестира свој физикум и своју психу, што она сматра уметношћу, а многи негирају, чак исмевају. Међутим, у времену када се све чешће појављују студије из пера најугледнијих стручњака који тврде да је лепим уметностима и традиционалној естетици коначно одзвонило, нема смисла прегонити се о томе да ли савремени перформанс представља „праву” уметност, или је посреди циркуска атракција. Уопштен закључак је бесмислен – неопходно је судити о сваком случају понаособ.

Маринином наступу у Њујорку присуствовао сам два пута, избегавши да се непосредно суочим са њом (иако сам као некадашњи сарадник музеја могао раније да уђем у зграду и заузмем прво место у реду). Занимало ме је да посматрам не само оне који су седели испред Марине, него и оне који су их гледали са стране. У целини, призор је деловао попут бизараног обреда у коме Марина, као „телесни медијум”, покушава да уклони механичку баријеру између себе и свог суочитеља. По завршетку читавог перформанса, изјавила je да није претпостављала „да ће се људи до те мере уносити у сеансу, и да ће толико појединаца бризнути у плач… на публику се обично гледа као на групу/гомилу, док је моја намера била да успоставим индивидуалан контакт на принципу један према један”. Да би то постигла, трајање појединачних сеанси није било ограничено (једна особа је одседала пуних седам сати, две по шест, а велики број четири и три сата). Већина није могла да истраје у суздржавању физиолошких потреба, а неколико особа се скоро онесвестило.

У 65. години, Марина је недавно основала Институт за уметнички перформанс у Хадсону недалеко Њујорка „са намером да помогне(м) не само младим, него и старијим уметницима да остваре дела продуженог временског трајања, од шест до неограниченог броја часова, не само у области перформанса, него и у музици, опери, игри, видеу, филму и другим медијима, „јер, како живот постаје све бржи, уметност треба да делује утолико спорије”. Тренутно спрема перформанс у једном мадридском позоришту под (изазовним) насловом „Живот и смрт Марине Абрамовић” који режира нико други до Роберт Вилсон, а у коме ће се протагонисткиња поистоветити са ликом своје мајке о којој нимало ласкаво не говори („са мајком сам имала много проблема, што се у мени уврежило као ужасан страх, права ноћна мора које морам да се ослободим”). Питање је како ће се Марина укључити у представу којој претходе пробе и фиксирање мизансцена, чега се она до сада клонила сматрајући да „уметнички перформанс не подноси пробе нити било какво увежбавање, по чему се и разликује од театра”. Видећемо…

Праизведба „Живота и смрти Марине Абрамовић” биће изведена на лето ове године током фестивала у Манчестеру – спектакл као поручен за Битеф, чиме би се Марина одужила родном граду, сем уколико, саклони боже, не одлучи да на премијери буквално осмисли наслов представе. Верујем да је Марина спремна и на тако нешто, у ком случају би премијера била једина изведба.

Харвардов универзитет, јануара 2011.


Коментари8
f9ff1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

vla dan
Izuzetan prikaz rada Marine Abramović,i vrlo značajan članak za kulturni dodatak Politike,jer se isti ne tako davno teško ogrešio o pok.Dada Djurića, ne objavljujuci ništa o njemu nakon osamostaljivaja Crne Gore.Treba dodati da je Marina crnogorska državljanka i da uskoro na Cetinju počinje, najveći projekat.Ars longa,vita brevis.
Mara Jovanovic
Marinin rad, sticajem okolnosti, pratim veoma dugo. Nije nigde naglašeno da ona performanse priprema kao projekte uglavnom finansirane od strane vlade Holandije. veliki deo njenih istraživanja i izvođenja vezan je za putovanja u daleke i egzotične zemlje, čuven je njen hod po Kineskom zidu i sl. Interesantno je da Marina nema svoju decu i da nije održala vezu sa kojom je započela bavljenje performansom-i njenog bivšeg partnera. On nekako nije dobio svetla pozornice koja mu pripadaju. Marina živi u Amsterdamu u kući koju redovno posećuju budistički monasi, iako je unuka pravoslavnog sveštenika. Po orijentaciji je levičar koji koketira sa desničarskom elitom mondenskih krugova. Znate i manje kontradiktornosti je teško shvatiti. Nije reč o skandaloznosti ili provokativnosti njenog stava, pre o životu distanciranosti od problema ne samo Srbije već i običnog čoveka. Umetnik je kod nje superbiće- ona je priznaću supervešta da održi kondiciju u zrelim godinama jogom.Homo ludens.
Boban K.
@Aleksanadar, ako već drugima govorite o pismenosti, eto i ja ću Vama reći da Milena nije Petrović, već Pavlović-Barili, tek da znate. A Marina? Marina još dugo neće biti shvaćena, odavno je ona prerasla Srbiju i njeno palanačko shvatanje umetnosti.
Mile Predic
@Aleksandar Gajic: Ne znam koga menja njena umetnost. Koliko vidim ne menja ni nju samu posto se ponavlja vec zadnjih 20 godina.
Boda Negovanovic
@Bojan Savic Ostojic: Pa i Hitler je svetski poznat pa ga ne cenim. Zalosno je sto je slava danas postala merilo koliko sta vredi.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља