среда, 16.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:55

Бранко Миљковић: Млади Вертер српског неосимболизма

Аутор: Саша Хаџи Танчићпетак, 04.02.2011. у 22:00
Илустрација Д. Стојановић

Приспео је до оне мрачне шуме о којој пева Данте. Да ли га је најтрагичнији усуд смрти у њу водио? Једног фебруарског јутра, кад је и дрво рекло „Немој“.

Је ли био створен за опеване поноре или друге дубине које хране сва бића, а не само уклете. Витман је сматрао да су му песме добре само ако издрже пробу неба. А Бранко Миљковић – пробу смрти, на личном примеру, издржљивошћу истовременог певања и умирања, једначењем праелемената света са шаком пепела или било чега другог што је било ватра или би то могло бити.

Збиркама Узалуд је будим, Порекло наде и Ватра и ништа сав је Бранко испеван лично, мада су оне целином узајамних односа, основом своје уметничке стварности, понајмање препевана аутобиографија. Мало је то бити само ја, и зато је говорио да се и Ајнштајн може препевати.

Са непуних двадесет и седам година веровао је да све зна што се може знати о смрти, када је изгледало да му се живот открио. „Исто је певати и умирати“... певао је неразјашњеним неискуством младости („младости неискусно свићу зоре“), поистоветивши толико разноврсне, и те како различите природе, живим универзумом самог стваралачког духа. И заиста, духовни извор, почетак стварања песме, сада и увек, остаће тајна, као и почетак Стварања света. Јер свет каквим га је опажао и опевао Бранко Миљковић створен је на узроцима и мерама рађања и умирања. Стих сувише познат, кад год помислимо на песника пуне метафоричности синтагматски насловљене збирке Смрћу против смрти (заједничке по животном и трагичном крају са песником Блажом Шћепановићем.) Чујемо те стихове и наизуст их понављамо зимских фебруарских дана кад се ни време не осећа да одмиче. А иза песникове погибељи прошло је равно пола века.

Но ни седам и по деценија од рођења, није потребно ишта додавати или одузимати јадима младог Вертера српског неосимболизма; ма колико томе склони, кад год дубље загледамо у песника њим самим. Узалуд га будимо!

Он је стваран не – бићем: ни душа, ни ум, ни живот, ни облик, ни разум, ни граница. Једини прави свет у његовом власништву, с правим цветом, с правом птицом, с једним сунцем и милионима звезда, била је поезија. И он јој је веровао на реч.

Понудио јој је сву своју љубав. Затим се та љубав удаљила од њега. Као ласта у његовој опроштајној песми, личном судбином освештана: „Не иди свете, не остављај ме наивна ласто.“ У овом свету без илузија морао је нестати од туге и неизвесности. То је морало да се деси ономе кога је ватра осудила – играо се њоме, и изгорео.

Пред смрт, 1961. године, написао је у писму пријатељу: „Сада моје песме траже моју главу.“ Смрт му је уштедела године живота. Дођу увек они мутни и збркани дани када покушавамо да убедимо друге и себе да нам је суђено све оно што нас снађе. Страшна љубав према животу помогла му је да погледа смрти у очи. Својом поезијом, Бранко Миљковић је понудио још једно испитивање самих себе, као последње путовање у трагичне пределе наше будућности, ка годинама у којима ће, како је мислио и певао, неки свемир поново да нас створи.

----------------------------------------------------------------------------------------------------- 

Бранко Миљковић

ПЕСМА ЗА МОЈ 27. РОЂЕНДАН

Више ми нису потребне речи, треба ми време;

Време је да сунце каже колико је сати;

Време је да цвет проговори, а уста занеме;

Ко лоше живи зар може јасно запевати!

Веровао сам у сан и у непогоду,

У две ноћи био заљубљен ноћу

Док југ и север у истоме плоду

Сазревају и цвокоћу.

Сањајући ја сам све празнике преспавао!

И гром је припитомљен певао у стаклу.

Не рекох ли: Ватру врати на место право,

А пољупцу је место у паклу.

И хлебови се под земљом школују;

Ја бих се желео на страни зла тући;

Па ипак, по милости историје,

Повраћајући и ја ћу у рај ући.

За пријатеље прогласио сам хуље,

Заљубљене у све што пева и шкоди.

Док ми звезде колена не нажуље

Молићу се побожној води.


Коментари3
e4340
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

jana teodosic
Zdravo i zbogom i opet zdravo Branku Miljkovicu! Naravno dase nije samoubio. Bio je jedan u nizu najtalentovanijih Srba i usudio se da bude to javno i nepodnosljivo za bagru. Slava mu.
Vesna Markovic
Parafraziracu naziv Gojine slike- Srbija jede svoju decu.
Nislija,pa Pera lozac .
Zbog cega se Branko uporno prikazuje kao osoba koja je bila sklona samoubistvu,kada ima milion dogadjaja iz njegovog zivota koji to demantuju?Da je ostao ziv,ovi sadasnji,ne bi mu bili ni do kolena!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља