петак, 16.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:37

Како је страдао Бранко Миљковић

четвртак, 10.02.2011. у 22:00
Лик Бранка Миљковића на барељефу

У Удружењу књижевника Србије, на педесетогодишњицу трагичне смрти „принца српских песника” – Бранка Миљковића, откривен је барељеф са ликом песника, рад вајара Небојше Митрића, дар Горана Миљковића, песниковог синовца. У пригодном књижевном програму, своја сећања на једног од највећих српских песника, изнели су: Радомир Андрић, Славомир Гвозденовић, Петар Пајић, Драган Колунџија, Адам Пуслојић, Миљурко Вукадиновић, Милица Јефтимијевић Лилић, Предраг Богдановић Ци и Мирјана Ковачевић, а Миљковићеве стихове казивао је Љубивоје Тадић.

Представљена је и књига Бранка Миљковића „Изабране песме” (избор сачинио Слободан Стојадиновић) и „Споменица Бранка Миљковића”, са стиховима српских песника о Миљковићу (приредио Слободан Стојадиновић). Обе књиге објавила је „Беоштампа”.

У ноћи између 11. и 12. фебруара, у једној шуми покрај Загреба, по званичној верзији, српски песник Бранко Миљковић извршио је самоубиство. Имао је само двадесет и седам година. Овај догађај и данас, 50 година касније, изазива многе контроверзе.

Бранко Миљковић је рођен у Нишу 29. јануара 1934. године. Почиње да пише песме са тринаест година. Прву песму објављује 1952. у београдском листу „Записи”, имао је тада осамнаест година.

У књизи „Бранко Миљковић или неукротива реч”, Петар Џаџић тврди да је Миљковићев одлазак из Београда у Загреб „узрокован љубавним јадом”. Џаџић каже: „Постојала је једна жена – увек постоји једна жена, коју можемо и не можемо идентификовати, и која наноси песнику пораз, онда када му је тај пораз потребан”. Џаџић цитира и писмо које је од Бранка Миљковића добио из Загреба, у којем он, између осталог, бележи: „Та Жена није била тек моја љубавница. Она је била прва и основна потреба мога духа... Сада моје песме траже моју главу. Више нема ко да ме са њима помири. То је само Она знала. А није знала да зна. Поред Ње најопасније мисли претварале су се у дивне и безазлене метафоре...” У пост скриптуму моли Џаџића да му пише све о Њој и каже: „Свака ситница која се на Њу односи за мене је од непроцењиве вредности. Ако престанем да мислим о њој, почећу да мислим о смрти.”

Четири-пет дана пре кобног догађаја, 7. фебруара 1961. године, Миљковић је Џаџићу из Загреба послао сасвим другачије писмо: „Ја се осећам одлично. Као да сам се данас родио. Раскрстио сам са свиме што је било јуче и са поезијом и са животом...”

Танасије Младеновић је сматрао, није био једини, да Бранко Миљковић није извршио самоубиство. Малено дрво, о које се Миљковић, наводно, обесио, напросто није могло да издржи крупно тело српског песника. У разговору за „Политику”, Младеновић је 1995. године, дословце, рекао: „На лицу места, после неколико дана по Миљковићевој сахрани, вративши се тада са пута по иностранству, утврдио сам читав низ чињеница које јасно говоре да је тадашњим властодршцима, и у Загребу, и у Београду, било веома стало да се читав „случај” прекрије велом заборава. Кварило би то, забога, наше идилично и за вечна времена пројектовано – братство и јединство”.

У „Књижевним новинама”, 8. априла 1960. године, непуних годину дана пре смрти, Бранко Миљковић је објавио текст поводом годишњице смрти Мајаковског, у којем стоји: „Кад год сам се запитао шта је то што је потегло обарач унутрашњег револвера којим је убијен, чуо сам његово другарско преклињање: Другови не сплеткарите”, а нешто даље, у истом тексту је и реченица: „Можда ће овај век видети још мртвих песника, ако има песника”.

З. Радисављевић

------------------------------------------

Вече посвећено Миљковићу  

У Кући Ђуре Јакшића у Скадарлији, вечерас у 19 часова, о Бранку Миљковићу говориће: Радослав Војводић, Драган Колунџија, Петар Пајић, Братислав Милановић, Ратко Марковић Риђанин…, а Миљковићеву поезију казиваће Љубивоје Тадић, Витомир Дардић и Радован Миљанић. У музичком делу програма учествују: Биљана Симић и Иван Љуба.


Коментари16
7e537
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dr.Sreten Bozic -Wongar
Pesnik Milovan Danjlic koji je drugovao sa Miljkovicem navodi da je u vece pred pesnikovu smrti Miljkovic bio umesan u zestoku raspravu sa nekim ljudima iz Zagreba pred kafeom kod Zagrebacke Opere. Danojlovic je bio upozoren da se ne mesa u raspravu. Smatra da su u pitranju mogli biti ljudi iz Udbe, ili neke poznatije lokalne licnosti.
Donna Petrovic
Nikakvo samoubistvo nije on izvrsio, ubijen je majstorski kao mnogi koji su posle rata tamo otisli... Iz naseg sela mlad vodnik se kao udavio u plitkoj reci a bio vrstan plivac....... godina 1965.
srecko aleksic
mozda je Zagreb i Marselj presudan da Srpski pesnici stradaju toboze suicido.ILi je to Oda zlu,da svaki veliki pesnik voli da strada mlad kao car ili kralj u doba Nemanjica.Srpske poete ne umiri,oni se samo radjaju da bi zaspali u snu plavih ptica i sviletih jatagana.U moru lazi,neistine i dekadencije.Oni su besmrtni.kao i ja!!!
Tanasije Bulj
Da, Sergej Aleksandrovič se objesio o cijevi parnog grijanja. Lice mu je, kažu, bilo gotovo spepeljeno. Problem je što taj dan grijanje uopšte nije radilo. A tu, navodno oproštajnu pjesmu, napisao je tri dana ranije. I umalo da zaboravim, pjesnika su u više navrata pozivali na razgovore u komitet gdje je razgovarao sa Trockim lično koji ga je upozoravao da ne može biti samo "privjesak" revolucije. Da ne spominjemo da nije bio oduševljen idejom sovjetskog saveza (javno, Majakovskom pred čitavom salom publike rekao da on voli samo Rusiju) i da je više puta imao antisemitske ispade.
Antonio Salvia
Dejane, Dejane... Procitah vase opservacije i volio bih vam nesto napomenuti, ali nista osobno, naprotiv simpaticno mi je vase uplitanje u ono o cemu pojma nemate. O kakvim komunistickim ubojstvima pjesnika vi govorite!? No, ne samo vi. Jesenjin na kraju pjeva "Dovidjenja druze moj dovidjenja...", pa da bi samoubojstvo bilo drasticnije, on ga je pocinio na trostruk nacin... Majakovski sebi zabija metak u sljepocnicu, s ostavljenom ceduljicom: "Zivote kvit smo..." No, kako da vam to objasnim kad ste vi sve pobrkali: i Saseljku i Volodju, a jos kad se u prici neminovno pojavljuju Isidora Dankan i Ljilja Brik, onda je vas mamurluk kronican. Zato blagonaklono molim i vas i druge koji trabunjaju - ne dirajte i ne skrnavite pjesnicke svetinje, pa ako niste u stanju nesto suvislo kazati barem mozete zasutati. To barem ne kosta i kadkad nas cini pametnima. Takodjer mi smeta, da ne kazem da me divno boli kad se o neumrlom Miljkovicu spletkari, jer "gubimo slicnost sa svojim lepim licem.."

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља