среда, 01.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:12

Забрањене ћирилица и шљивовица

субота, 12.02.2011. у 22:00
Главна улица и седиште полиције у Чачку за време окупације Фото архива Градске библиотеке у Чачку

Чачак – Јула 1916. године окупационе власти у Чачку претресле су књижаре тражећи читанке на ћирилици, без успеха. Два дана касније, у поновљеном претресу, у књижари Миливоја Жиловића пронађене су и заплењене две ћириличне књиге. Службено писмо у овом месту било је искључиво латиница, печати окупационих власти имали су натписе само на немачком и хрватском – „Гемеиндеамт“ и „Поглаварство општине“ – а још маја исте године наређено је да се користи искључиво грегоријански календар.

Ови пабирци из тек објављене студије историчара Богдана Трифуновића „Живот под окупацијом“ сведоче по којим је правилима живела читава окупирана Србија између два новембра, 1915. и 1918. године.

– Желео сам да осветлим једно кратко поглавље у трајању Србије и Чачанског округа, током којег је велика историја напросто прогутала малог човека. Да утврдим како се тих година преживљавало у селу и граду, од чега боловало или умирало. Зато сам међу изворе уврстио и мемоаре српских аутора али и аустроугарских официра, директних актера окупационог режима у Србији – каже за „Политику“ Богдан Трифуновић, иначе радник Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ у Чачку и докторанд Института „АртесЛибералес“ Универзитета у Варшави.

Чачак је напуштен 1. новембра 1915. године у 16 сати без борбе и испаљеног метка са српске стране. Команда војске одредила је др Венцеслава Стејскала, мајора српске војске чешког порекла, да према Женевској конвенцији преда чачанску болницу окупационој сили што је он и учинио, и то у униформи српског официра, коју је одбијао да скине све време окупације иако је враћен у болницу, на посао.

Сутрадан, 2. новембра, команда места аустроугарске војске наредила је свим власницима да отворе дућане и кафане. Чачански хотел „Крен“ стављен је на располагање официрима окупатора и преименован у „ВирибусУнитис“ (Сједињене снаге), а командант је тражио тројицу талаца који животом гарантују да се војсци ништа неће догодити од стране становника. Одређени су прота Сретен Михаиловић, трговац гвожђаријом Наум Трифуновић и неки Ристић.

Тако су почели први дани окупације о којима ће Исидора Секулић касније у „Записима“ рећи: „Кад један народ буде прегажен и смрвљен, настане нешто као преисторијско доба... Научили смо да све не значи ништа“.

Зло и наопако за сваку кућу био је улазак швапских таљига у авлију, у које су војници трпали све што затекну, а нарочито је упамћен цуксфирер Вајс из чачанске жандармерије, јер је непогрешиво налазио скривено оружје, бакар и храну.

Већ прве окупационе јесени, аустроугарски официр и књижевник Шандор Фридрих Розенфелд бележи у Чачку да је „разговарао са неколико истакнутих мештана и био запањен колико људи мало знају о ратном стању“. Рекли су му да Руси марширају преко Марне у Софију и да су већ ушли у Београд.

Сви војници који су погинули у чачанском крају или умрли у Градској болници сахрањивани су на истом гробљу преко пута, са централним спомеником и натписом „Ес старб еин једер фур сеин Ватерланд“ („Умро је сваки за своју отаџбину“).

А цивили нису могли да преболе колеру, дифтерију, маларију и глад.

У недостатку робе и новца, развила се трампа, иако забрањена. За килограм масти сељаци су тражили и добијали пет килограма шећера. Званични курс био је једна круна = два динара, килограм шећера коштао је 14 круна, док је власт објавила обавезан рад за сву децу старију од 12 година и казне од 50 до 100 круна за сваки незасејан хектар.

Од шљива су прављени пекмез и ракија, али ни једно ни друго није допало српских сељака. Печење ракије 1918. године организовано је тако да су све каце за шљиве скупљане на једном месту у општинама и ту су их сељаци пунили, довлачећи шљиву. Лиферанти су пекли ракију, окупатор је узимао свој део а сељаци ништа.

Власници шљивика добијали су годишње само 50 литара љуте за своје потребе, док је у крчмама била забрањена продаја националног аперитива. Уместо ракије, гост је могао добити једну или две чашице коњака а крчмари су онда, шта би друго, бојили ракију и продавали је као коњак.

Чачански препродавци крили су вреће са храном, ни мање ни више, већ у соби председника Преког суда, знајући да ту нико неће тражити шверцоване намирнице. Зато су председниковом посилном, војнику Шеферу из Чешке, свакодневно давали по тањир јела.

Велики рат био је погубан по становништво Србије. Ево чачанских бројки. Варош је 1910. године имала 5.671 становника, а 1916. године само 4.156 душа. У Чачанском округу (срезови Чачак, Краљево, Гуча, Ивањица, Ушће, Рашка) за тих шест година број становника смањен је са 138.911 на 114.783.

Последњи воз са аустроугарском војском напустио је Чачак 25. октобра 1918. године. Иако је окупатор све време одузимао оружје од народа, кад је војска Монархије одлазила, по селима око Чачка трештало је као о Божићу.

Гвозден Оташевић


Коментари18
3b2c6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

drabra tasic
Душане Вуковићу, ја то радим већ 15 година и функционише.
Ribica V
Zanimljiv je detalj iz teksta koji se tek tako provukao, a to je da je postojala novcana kazna za svaki nezasejani hektar. Pitam se da li bi ovako nesto danas bilo moguce s obzirom da zemlje imamo, ali domacina vise nemamo.
ДУШАН ГРУЈИЋ
Па нема нам друге него столица и клупа на Теразије и скупљање потписа за петицију за одбрану статуса ЋИРИЛИЦЕ. У Србији су малтретирани и понижавани људи који пишу ћирилицом. Нећу више да се одазивам на позиве од државе исписане латиницом. Позивам и друге да тако раде.
Jovanka Stepanovic
Комплекс ниже вредности уништава ћирилицу.
Зоран Старчевић
Интересантно је и значајно видети да међу коментарима на овај текст о забрани ћирилице има и оних писаних латиницом. Не много, али има. Ако погледамо коментаре у Политици уопште, имамо шта да видимо у овом погледу. Шта нам ово говори? Немарни смо. А немарни смо јер нам није ЗАИСТА стало. Стало нам је у мери у којој ће то неко други чинити, а ми само ако нам не изискује напор. Зато, драги Срби, потрудимо се. Немојте се изговарати да немате ћирилицу на компјутеру или ово и оно. Научите како да је инсталирате. Питајте. И пишите ћирилицом, ако вам је заиста стало. Тако ћете бити Србија коју желите. Тако ћете променити свет. Боље је упалити једну свећу, него вечно кукати како је мрак свуда наоколо.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Друштво

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља