четвртак, 27.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:54

Курта, Мурта, Шурта и штрајк

Аутор: Јово Бакићнедеља, 13.02.2011. у 22:00

Док део запослених у јавним службама као што су образовање, здравство и полиција штрајкујe тражећи повишицу уистину ниских плата, што је просветарима својевремено и обећано, дотле запосленима „код приватника“ не пада на памет обустава рада, иако су у просеку још бедније плаћени. Објашњење је прилично једноставно: у систему политичког капитализма уведена је подела рада међу олигарсима, па приватници имају потпуно одрешене руке да у условима високе незапослености држе своје запослене под заптом, јер ако им се не свиђа биће врло лако и једноставно замењени другима. Разуме се, они који су неопходни добро су и плаћени, а ако су незадовољни, могу наћи други посао. Део олигархије који влада државом мора се бринути о јавним службама и предузећима, док од заштите права радника у приватном сектору пилатовски пере руке. Истовремено, тај део мора завредети демократску легитимацију у систему који би требало да почива на народном суверенитету испољеном на периодичним изборима. Наравно, олигархији је посао олакшан чињеницом да сви битни политички делатници зависе од истих капиталиста којима су претходно омогућили да се прекомерно обогате. Отуда се политички делатници међусобно такмиче, као припадници исте олигархије али организовани у различите странке, подастирући пред бирачима баснословна обећања. Утолико је систем наводно заснован на начелу народног суверенитета у ствари олигархија у којој се политичари, који штите интересе најбогатијих од којих финансијски зависе, труде да демагошким средствима заведу шире друштвене слојеве и освоје власт и синекуре по јавним предузећима. Ако изгубе, није страшно, јер ту су места посланика и одборника, разноврсне синекуре по општинама којима владају, а када њихови такмаци изгубе популарност, зајахаће Мурта уз помоћ Шурте поново.

Запослени у јавним службама схватају да се пред изборе Курта мора удварати онима од којих добија демократски легитимитет. Знају да се пред изборе дели шаком и капом, а следи продаја Телекома. То што је сасвим јасно да се дугорочно губи, јер ће инфлација брзо појести добитак, а у држави је све мање породичног сребра које се може продати и део нагомиланих дугова добијеним новцем исплатити, изгледа да их не занима. Њихово понашање није сасвим неразумно, јер увиђају краткорочну корист за себе; али није ни умно, јер не виде дугорочну штету свих, па и сопствену и њиховог потомства. Ипак, не може их човек осуђивати, јер систем их учи таквом понашању, пошто политичари одговарају само на притисак и могућу политичку штету, ако не удовоље захтевима оних који им пружају демократски легитимитет. Уколико Курта не испуњава очекивања грађана, утолико Мурта обећава брда и долине, а новце обојици даје Шурта. Олигархијски политички капитализам се на тај начин учвршћује и друштво на периферији светског капиталистичког система постаје све сиромашније.

Одговорна власт којој је уистину стало до дугорочног добра грађана не би смела да у овом тренутку попусти захтевима за повећањем зарада. Па ипак, власт, а нарочито онај њен део који је познат по наводној предности коју даје стручности над политиком, стално предњачи у демагогији, јер још је у прошлој години на сва звона разгласио тобожњи излазак из кризе и тражио повећање зарада, упркос упозорењима стручне јавности и захтевима међународних финансијских установа, правећи истовремено неподношљиву атмосферу и у овој влади, баш као што је то чинио у претходним. Да је други део власти политички куражнији ишло би се на изборе што пре, јер најгоре ће проћи она влада у којој су министри дуго као рогови у врећи. Но, како петља главним политичким делатницима недостаје, очекиван је наставак мрцварења још годину дана, али овог пута са задоцнело именованом неколицином нових министара.

Напослетку, у мноштву лоших ствари којима власт дарива грађанство, налази се и она најгора: уношење зле крви међу грађане. Као и обично, „стручњаци“ предњаче, па је завада Ваљеваца и Зајечараца тек најдрастичнији пример. Осим тога, прочуло се да је службеницима пореске управе почетком ове године исплаћено 30 000 динара, а да други у јавним службама новце нису добили. Неједнаким односом према запосленима уопште и онима у јавним службама посебно, олигархија се понаша по систему завади па владај. Свеопшта фрагментација грађанства, међусобно завидљивог и неповерљивог, завађеног нарочито по страначким линијама, само олакшава укорењивање олигархије.

доцент на Филозофском факултету у Београду


Коментари11
c3024
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Милан Петровић
"Ne bi imao, jer ne bi imao posao. Sto je veci minimalac, to je manja zaposlenost. Cena rada je odnos ponude i potraznje na trzistu radne snage. Ako se vestacki dize cena rada, onda ce manje ljudi biti zaposleno." По тој логици испада да је број запослених већи него што треба због минималца. Мишковић, а и сви остали немају ни једног радника вишка него што им треба, чак мислим да је и овај број мањи од реалног. И наравно да би они платили и 30 000 минималац јер је и то за њихове милијарде које су им ти радници и направили сића. Има један слоган који смо заборавили; "Зрело је"
minimalna plata
"Јер да држава подигне минималац на рецимо рецимо 30 000 динара, радник би имао неку сатисфакцију." Ne bi imao, jer ne bi imao posao. Sto je veci minimalac, to je manja zaposlenost. Cena rada je odnos ponude i potraznje na trzistu radne snage. Ako se vestacki dize cena rada, onda ce manje ljudi biti zaposleno.
Шатро Еуропејац
Интересантно је пратити утркивање Бакића, Тодорића, Стојадиновића, Дерете, Николића и других 'спин-аналитичара' да се прикаче на банд-вагон предстојећих промена. Изгледа да су сви укапирали (осим изузетака који би још да 'лупају пацке евромрзитељима') да је клатно отишло на другу страну.
Милан Петровић
За мене је тужан податак рецимо да радници у Мишковићевом "Темпу" раде за 20 000 динара+превоз. Први њима претпостављени има 80 000 динара и овлашћења да ради и распоређује запослене како хоће. Па се дешава да неко из ноћне смене мора да дође исти дан у другу смену! Коме не одговара, може једино да оде. Мени је увек и за све крива(заслужна) држава. Јер да држава подигне минималац на рецимо рецимо 30 000 динара, радник би имао неку сатисфакцију. Да држава ефикасније наплаћује порезе не би како кажу годишње око две милијарде евра у Србији био промет на црно. Овако, сасвим је нормално да имамо угоститеље типа доле потписаног Мурадина који нам објашњава да је радник потрошни материјал и да је феудално уређење у ствари оно право...
Muradin Rebronja, ugostitelj
Jeste, privatnici imaju, i treba da imaju potpuno odrešene ruke da poslove daju onome kome oni hoće. Zar vlasnici fudbalskih klubova ne biraju najbolje profesionalce, i zar treneri (menadžeri) ne biraju trenutno najspremnije od njih da igraju? Kakav bi to fudbal bio kada bi igrali sve sami mediokriteti? Kakav bi to zakon bio ako trener nebi mogao da zameni nesposobnog sa sposobnim? Na kraju, isti je broj igrača (zaposlenih), samo je pitanje ko igra (radi). U 21. veku ne postoji takva stvar kao sigurnost posla. Sigurnost posla zavisi od finansijskog stanja poslodavca, što znači da ni njemu nije osiguran opstanak na tržištu. Sigurnost može da bude samo karijere. Ako je neko dobar i talentovan, on će jednostavno preći kod drugog poslodavca. Poslodavci traže najkvalifikovanije i najtalentovanije kandidate koji i sami biraju poslodavce. Zato najbolje prolaze oni koji već imaju posao i koji imaju rezultate. Nezaposleni kandidati su hendikepirani ako ne rade (kao fudbaler koji ne igra).

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља