уторак, 25.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:25

Живот и смрт Бранка Поповића

Аутор: Станко Стаменковићпетак, 18.02.2011. у 22:00
Б. Поповић, Аутопортрет, 1912.

Изложба архитекте и сликара Бранка Поповића (Ужице, 27. јануар 1882 – Београд, новембар 1944), која је отворена 10. фебруара у галерији РТС-а у Београду вратила је још једном у сећање име великог уметника и угледног интелектуалца који је, према званичном извештају, стрељан као сарадник окупатора месец дана после ослобођења Београда. Поповић, декан Техничког факултета и сликар, добитник ордена за храброст у Првом и Другом балканском рату и носилац француске Легије части у Првом светском рату, за нову Југославију, која се тек рађала из рата, био је непријатељ кога треба, без суђења и пресуде, убити.

Боривоје Поповић, Бранков син, говори нам о животу и данима који су претходили очевој смрти, и животу једног од најистакнутијих Срба којем се, до данашњег дана, не зна за гроб.

– Мој отац је рањен 1912. године код Куманова, прележао је тифус у Другом балканском рату, а прешао је и целу Албанију и био је на Крфу са нашом војском. Бранко је тада био ратник, али до Крфа је стигла вест да је умро Огист Роден. Мој отац је написао чланак о њему, који је тада и објављен у крфским новинама – говори Боривоје Поповић.

Текст о великом француском сликару, који датира из 1917. године, почиње овако: „Први пут видео сам га 1909, у Јесењем салону у Паризу.” У наставку свог огледа, Поповић, који је Огиста Родена лично познавао, описује га као човека који је изгледао као какав стари ратник, или вођа гусара с неког острва на Северном мору. И врло питко и стручно води читаоца кроз читав опус значајног француског уметника.  

Међутим, све што је Бранко Поповић стварао током свог плодног живота, а радио је и стварао много, после ослобођења је престало да буде важно. Једног дана у октобру 1944. на врата стана у Кнез Михаиловој улици 24 закуцали су војници и одвели га „на саслушање“.

Породица није знала где је одведен и затворен. Тих дана, свратио је породични пријатељ који је био на испитивању у Удбином затвору, смештеном на београдском Обилићевом венцу. Он је синовима рекао да је отац смештен на шестом спрату затвора. И да, ако прошетају испод тамничких прозора често, можда могу да га виде.

– Пролазили смо туда сваки дан. Можда је он приметио нас, ми њега нисмо могли да видимо – присећа се Боривоје.

Страшна вест стигла је преко страница „Политике”, која је новембра 1944. објавила 105 имена људи који су стрељани као непријатељи режима и реакционари. На списку ликвидираних било је и име Бранка Поповића.

Међу тих 105 стрељаних, истакнутих интелектуалаца Београда, нашла су се и два најпознатија комичара предратног времена, Јоца Танић и Аца Цветковић.

– Они нису имали никакве везе са политиком, убили су их на правди Бога. И процес рехабилитације, што се њих двојице тиче, као и да не постоји – тврди Поповић.

Најтежи ударац тих дана, када нису помишљали да ће отац бити стрељан, уследио је од кућног познаника, сликара Ђорђа Андрејевића Куна, који је заједно са Бранком Поповићем после Првог светског рата основао уметничку групу „Облик”. Он је дошао у стан после хапшења у униформи и интересовао се за Бранков атеље. Мајка је била запањена.

– Са друге стране, једна жена, мајор првоборац, такође је долазила у наш стан у то време и рекла је мојој мајци да склонимо све вредне ствари, јер ако се нешто деси, све ће вам узети. Она никад није била у нашој кући, а умела је да буде човек. Касније су се Ђорђе Кун и његова супруга Нада уселили у наш стан. Кун се после хвалио гостима да пију пиће из чаша Бранка Поповића – говори Боривоје Поповић.

Са друге стране, неки пријатељи су заборавили да су свраћали на ручкове и вечере код Поповића. Један од њих био је и Мирослав Крлежа, који је са малим Бором волео да игра шах. После убиства Бранка Поповића није се више јављао ни телефоном. Његов син, пак, Боривоје, како је касније сазнао, у свом досијеу имао је карактеристику, контрареволуционар и реакционар, и да га треба стрељати.

– Врло су се озбиљно бавили својим послом. Није им било довољно што су ми убили оца, хтели су и мене, момка од 18 година – тврди Поповић.

Затим су уследиле године мукотрпне борбе за истину о смрти Бранка Поповића, чиме се највише бавио средњи брат, адвокат Пријезда Поповић. Браћа Поповић (најстарији, Симеон, архитекта, умро је пре два месеца), наставили су трагање за необјашњивим разлозима убиства свог оца. Можда је то имало везе са очевим друштвеним ангажманом? Бранко Поповић, угледни Београђанин, близак Демократској странци, активно је учествовао у друштвеном животу, као професор на Техничком факултету, сликар и ликовни критичар. Мало је познато, каже Боривоје, да је припадао организацији Црна рука, крилу које није било откривено.

Уследила је окупација, а затим и пуч 27. марта 1941. године. Боривоје Поповић каже да је оцу Бранку Душан Симовић (генерал, вођа војног пуча који је срушио пронемачко намесништво кнеза Павла Карађорђевића), нудио позицију градоначелника Београда.

– Отац се сложио, али под условом да га подрже сви партијски прваци, захтевао је демократски принцип. Симовић му је рекао да га поставља он, а не странке. Међутим, Бранко је инсистирао. Иако је само један партијски првак имао неку примедбу, Поповић је одбио позицију. А да је постао градоначелник, отишао би у Лондон са владом у избеглиштво и преживео би – каже Боривоје. Нуђено му је да у току рата преко Бугарске пребегне са породицом у Цариград, али Поповић је и то одбио. У време окупације трудио се да одржи предавања и испите на факултету, а својим интервенцијама у полицији покушавао је да помогне својим студентима. Потпис Бранка Поповића затекао се испод текста „Српског цивилног плана”, који је осмислило Министарство просвете при влади Милана Недића. Боривоје Поповић каже да Бранко никада није био у Недићевој влади, а да се са министром просвете Велибором Јонићем често сукобљавао.

Све је остало на претпоставкама, осим чињенице да је нова комунистичка власт стрељала невиног човека без суђења. Да иронија буде већа, Бранка Поповића су, одмах на почетку рата, 1941. године, ухапсили Немци и одвели га у логор на Бањицу. Тада је избегао стрељање.

– Мајка је написала писмо команданту града да је Бранко студирао у Немачкој, да је уметник, да се не бави политиком, да има троје деце. После два месеца на основу тог писма су га пустили из затвора – говори Поповић.

Три године касније, то изгледа није било могуће. А једино могуће објашњење јесте да је убијен из идеолошких разлога, што је истакнуто у судској одлуци о рехабилитацији од пре четири године.

Трагајући за истином о убиству оца, Боривоје Поповић дошао је до неколико верзија. Једна је званична из 1944, у којој се објављује одлука Војног суда у  новинама, да је убијен без икаквог судског поступка. Други извор дошао је преко једног управника Народног музеја, који је имао пријатеља из Панчева, судског писара. Тај писар је наводно тврдио да је био на саслушању Бранка Поповића. Иследник је почео да вређа Бранка, који је због тога устао и ударио му шамар. Иследник је затим извадио пиштољ и убио га.

– Трећу верзију сам добио од мог гимназијског професора историје, некадашњег доцента Кијевског универзитета. Он ми је рекао да мој отац није убијен. После доласка руских трупа, говорио ми је професор Коновал, изузетни стручњаци, као ваш отац, нису ликвидирани, него су одвођени у Совјетски Савез, добијали су друго име и давани су им максимални услови за рад у забрањеним градовима – говори Поповић.

Бранко Поповић, „издајник и сарадник окупатора”, како га је окарактерисао преки суд, и у Другом светском рату, у 60. години, мада у резерви, борио се за отаџбину, као ратни командант Сенте. То у оптужници, која постоји само у новинама, није поменуто. Дугогодишња борба за истину бар донекле је уродила плодом, и браћи донела макар моралну сатисфакцију. Бранко Поповић је, по решењу Окружног суда у Београду, рехабилитован 2007. године.   

------------------------------------------------------------------------ 

Талентовани сликар и критичар

После завршеног Техничког факултета, Бранко Поповић је у Минхену учио у цртачкој школи Хајнриха Книра (од 1905. до 1906), а студирао је на Уметничкој академији код професора Лудвига Хертериха од 1906. до 1909. године. Усавршавао се у Паризу од 1909. до 1912. године. Објавио је мноштво критика, огледа и студија о уметности и насликао око 100 дела, од којих је 80 сачувано. Био је један од оснивача Удружења ликовних уметника. Излагао је на заједничким изложбама у Паризу (1919), Филаделфији (1926), Лондону (1930), Риму (1937) и 22. Бијеналу у Венецији (1940). Захваљујући историчару уметности Владимиру Розићу, и његовом пожртвованом истраживачком раду, вредно дело Бранка Поповића сачувано је од заборава. Љубица Миљковић, у каталогу поводом изложбе у Галерији РТС-а, коју је уз пригодну беседу отворио директор РТС-а Никола Мирков, бележи да је техника уља на платну остала Поповићу до краја најважнија.

– Поједностављивањем и деформацијом, динамиком цртежа и снажним дејством боја, препуштањем осећањима и композиционим решењем, остварио је неуобичајено свеже и савремено дело које сведочи о узлетима у зрелом добу и дометима експресионизма код нас („Петровац на мору”, око 1938). Експресивно и убедљиво последњи пут је насликао себе када се Други светски рат приближио Југославији („Аутопортрет са шеширом, 1940). Чини се да је озбиљношћу израза, пригушеном палетом и тужно замишљеним изразом лица наслутио злу коб. Руком на грудима још једном је подсетио на оданост и отаџбини и уметности – забележила је Љубица Миљковић.


Коментари7
a071d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Araon Minuion
Slikar Branko Popović je nastradao jer je izdao Milutina Ivkovića Milutinca tadašnjem šefu policije u okupiranom Beogradu, Dragiju Jovanoviću, čija policija ga je 24. maja 1943 godine u 23:45 h uhapsila i odvela u logor Jajinci. Sutradan, 25. maja Dragi Jovanović ga je lično ubio iz svog slušbenog pištolja.
ТВ гледалац
Трагична судбина Бранка Поповића,један је од бројних показатеља трагедије Србије у том рату.Међутим некима од учесника на комунистичкој страни ни то није довољно. Тако је,пре 3 године, у једној ТВ расправи,на примедбу јдног учлесника да је у Србији ликвидиран знатан део елите.један Титов генарал, више него цинично и саркастично(са одређеном гримасом и интонацијом) ракао:каква елитра,били су то издајници и фашисти и нисмо их довољно побили,јер су неки успели да поб егну"
Мр Радиша Новаковић
Случај о трагичној судбини сликара Бранка Поповића подсети ме,по ко зна који пут на дивне речи заменика градоначелника нашег Београда господина Кркобабића о неким другим ослободиоцима Београда. Наиме ,поводом прошлогодишње годишњице ослобођења Београда и Србије (иначе обележава се редовно далеко скромније него она из 1944.) господин Кркобабић је примио делегацију представника потомака солунских ратника.Том приликом им је ,поред осталог,рекао да је то ослобођење Београда и Србије било "ОСЛОБОЂЕЊЕ БЕЗ ОСТАТКА ",ослобођење којег се нико није бојао.Незнам да ли је при таквој квалификацији господин Кркобабић мислио и на ослобођење из 1944.,после којег су десетине хиљада грађана Србије прошле трагично,као и Бранко Поповић. Ако је и то имао у виду свака част господину Кркобабићу.
Алекса Звездарац
@.Trane Trane. После наведеног цитата о понашању Куна у узурпираном стану Ђ.А.Куна пишете: "Nije tesko povezati sadasnje stanje sa ovom zastrašujućom pricom"..Због много чега нисам задовољан са садашњим стањем у Србији,али ме чуди да га.ако Вас погрешно не разумем, изједначавате са тим стањем после тог ослобођења Београда (и Србије) без слободе какву су заслужили. Добро је алко сте млади те Вам није познато тадашње стање,но и трагична судбина Бранка Поповића ,о којој је овде реч, указује више него упечатљиво на трагику тог доба,за многе,што би народ рекао, "ни криве ни дужне" у Србији.
Стојан Мачванин
Бранко Поповић је ,коначно,рехабилитован захваљујући и чињеници што је имао срећу да има сина познатог адвоката. За далеко највећи број (а тако је ужасно велики) невино стрељаних од тих немилосрдних стаљиниста нема ко да се избори,да се званично скине лажно наметнута срамна мрља на њих и несретно поптомство им. Захваљујући изузетно честитим и савесним судијама,посебно једном, Окружни суд у Шапцу дао је највећи прилог исправљању те велике неправде са невиних жртава и потомства им. У београду је ситуација доста другачија. Због чега? Одговор ми је јасан,али га не могу написати,бојећи се да ми у том случају не можете (а не да нећете) објавити овај коментар.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља