уторак, 09.03.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 18.02.2011. у 22:00 Златко Паковић

Аида, Аида и Јасмила

Када би Аида Ћоровић, директорка невладине организације „Урбан-ин” из Новог Пазара, „пресавила табак” па тужила дневни лист „Данас” због једног дела садржаја објављеног реаговања на њен текст, штампан у истим новинама, које је, у име Муслиманског омладинског клуба из Новог Пазара, потписала Аида Рашљанин, врло је вероватно да би, судећи и према нашем и према европском закону о информисању, добила немалу новчану одштету за претрпљену „нематеријалну штету”.          

Наиме, на њен текст „Хиџаб, марама као политика”, у којем је образложено негативно оценила један део јавног деловања Исламске заједнице у Србији и муфтије Муамера Зукорлића, те изнела свој став о месној појави политизације и деприватизовања религијског осећања (које наш Устав штити од депривације), Рашљанинова је одговорила текстом под насловом „Аида Ћоровић са равногорцима и Љајићем”, препуним опаким личним увредама, у којима се губи сам став Муслиманског омладинског клуба, а које представљају очигледан пример оног типа говора мржње с каквим се наша јавност суочавала у временима како ноншалантног учвршћивања тако и паничне одбране власти Слободана Милошевића.

Тек што је започела старовремски уштогљено, као у неком избледелом модном журналу, напоменом о трибинама „студентица Факултета за исламске студије и активистица Муслиманског омладинског клуба на којима је двадесет једна припадница љепшег пола одлучила прихватити исламски начин живљења”, прекривши се ту хиџабима – о чему је Аида Ћоровић писала критички, Рашљанинова свој текст боји јарким порнографским квалификативима који се односе на карактер Ћоровићеве, при чему феномену климакса придаје атрибуте оргазма (?!).

Оставимо сада по страни психолошке разлоге за ову омашку представнице Муслиманског омладинског клуба и позабавимо се другим њеним, идеолошки фундираним, омашкама!

Тврдећи да је деловање Аиде Ћоровић усмерено на „обесмишљавање здравих, хуманих идеја и традиционалних вриједности” и да оно није ништа друго до „пљувачина по самом себи, односно народу којем припада”, Аида Рашљанин у тексту, са само једним антиклимаксом, и то на самом почетку, поставља и следеће питање: „Коме је циљ да србијанско друштво добија површне, исконструисане и неистините информације које воде продубљивању јаза неспоразума, јачању постојећих и стварању нових стереотипа о муслиманима и Бошњацима у Србији, како би се јавно мњење припремило за неки нови геноцид под плаштом борбе против муслиманског фундаментализма и есктремног фанатизма.”

Прво, традиционалне вредности нису нужно здраве и хумане идеје.

Друго, својим критичким ставом о фундаменталистичким исламским елементима у свакодневном животу у Санџаку, Аида Ћоровић не ствара стереотипе о муслиманима и Бошњацима, нити пљује по себи и сопственом народу. Погубан је став о идентификацији особе са народом!

Треће, као што, у свом тексту, искрен и интиман религиозни осећај и право на религијски стил живота ваљано разликује од помодно принудног јавног приклањања ритуалном понашању, нарочито када су посреди деца, Аида Ћоровић указује и на право на различите ставове и стилове живота унутар муслиманске заједнице. Она не продубљује „јаз неспоразума”, већ успоставља споразумевање. Јаз неспоразума продубљује милитантна реторика муфтије Зукорлића, која данас фрапантно подсећа на некадашњу милитантну реторику Слободана Милошевића. Аида Ћоровић муфтију назива „опасним човеком” (Кажипрст, Б92). Та њена оцена његовог јавног деловања, подложна је противаргументима које припадници Муслиманског омладинског клуба нису понудили у, личним увредама напученом, тексту Аиде Рашљанин.

Четврто, геноцид у Сребреници, олако поменут у тексту Рашљанинове, не даје за право исламистичкој острашћености! Штавише, овај ужасни злочин није кредит за припаднике истог народа, него дубока туга и велика обавеза. То није монета за поткусуривање. Покушај оваквог трговања понижава жртве и девалвира кривицу.

Одговорност да се указује на савремене негативне појаве и на страни некадашњих жртава, говорећи о опасности исламског фундаментализма у Сарајеву, храбро је и упечатљиво демонстрирала Јасмила Жбанић у свом другом дугометражном играном филму „На путу”.

После „Грбавице”, снажног синематичког печата о ратним страхотама које су њени суграђани претрпели, нови, такође ангажовани филм Јасмиле Жбанић представља и интелектуални и емоционални отпор рестрикцији егзистенције коју је уочила у свом граду. „Занима ме живот око мене, Сарајево и људи у њему. Иако су ликови измишљени, прича је базирана на стварним догађајима који су се дешавали овдје”, рекла је Жбанићева током снимања филма.

 Док Бошњакиња у филму „Грбавица”, од српских војника силована, рађа нежељено дете, дете чији је отац њен душманин, Бошњакиња у филму „На путу”, којој су родитељи убијени у рату, не жели да роди дете чији је отац сународник којег воли, јер јој он намеће крајње ускраћујући стил религијског живота. Док први филм говори о последицама чији су виновници непријатељи, други је о последицама сопствене одговорности. Да би наставила хумани живот, жртва нехуманости мора да превазиђе овај статус жртве. То је оно што су учиниле и „Жене Сребренице” кад су, упркос личним трагедијама стравичних размера, постале политички активне у процесу међуетничке ревитализације.

Коментари4
ac8cf
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Тозовац Живковић
Аида Ћоровић, Аида Рашљанин, муфтија, Јасмила Жбанић, "мајке" Сребренице, Златко Паковић.... Ух, каква "зелена" екипа. Не толико верска колико валутна.
iz Republike Srpske
Dobro je da se gospodin Paković osvrnuo na napad na Aidu Ćorović, koja je svojim istupima u medijima osvijetlila put Muamera Zukorlića od muftije do političara. Zasmetalo mi je Pakovićevo nepoznavanje političkog djelovanja Majki Srebrenice. Uz puno poštovanje njihove tuge, mora se primijetiti da je njihovo djelovanje daleko od doprinosa "revitalizaciji medjuetničnosti". Naprotiv. Njihovi javni, politički istupi su mnogo bliži onome što poručuje Aida Rašljanin nego Aida Ćorović ili Jasmila Žbanić. Nažalost, dosta tu ima i komercijalizacije žalosti za izgubljenim sinovima.
Neko Neki
Odgovor banjalučaninu - "Kad porasteš,kas'će ti se samo"...iliti,drugim rečima :"..a što pitaš kako mi je,da ti roknu samo dvije...sve bi ti se samo kazalo..."(K.Monteno)
Мирко Грбић, Бањалука
политички активне у процесу међуетничке ревитализације.....(задње су ријечи текста) ................................................................................. Дариваћу жутим дукатом оног ко ми ово објасни а аутора са два дуката за исти тај труд!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља