уторак, 25.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:53

Демагогија – болест политике

Аутор: Јово Бакићпонедељак, 21.02.2011. у 22:00

Политички систем у Србији најближи је олигархији са демократском легитимацијом. То значи да је власт у рукама богате неколицине коју чине политичари и капиталисти који су међусобно увезани заједничким интересима. И који их супротстављају већини друштва од којег траже подршку за владавину. Чињеница да се капиталисти међусобно налазе често у ривалским односима, баш као што је и политичка елита подељена по политичким странкама, служи замагљивању основног односа моћи између олигархије и грађана од којих формално власт зависи.

Чињеница да власт наводно зависи од воље већине грађана, јер народ је суверен, о чему сведочи периодично организовање избора са општим правом гласом, гони политичаре да се служе демагогијом као реторском техником чији је циљ да нереалним обећањима подиђе жељама великих делова грађанства, заводећи их да гласају за демагога. У последњих 20 година, тј. откад се вишестраначки систем запатио у Србији, грађанство се осведочило у големи демагошки потенцијал политичара. Почнимо редом, набрајајући само демагошке преваре по сећању.

Слободан Милошевић је обећавао шведски животни стандард и десет хиљада долара по глави становника на првим вишестраначким изборима. Војислав Шешељ је обећавао велику Србију са границама Карлобаг–Огулин–Карловац–Вировитица, док је Вук Драшковић парирао причом о границама Србије оивиченим српским гробовима. Странке које су деведесетих најмање обећавале, најмање су гласова добијале. У ратним условима обележеним санкцијама Уједињених нација, друштво Србије доведено је до масовне материјалне беде, па и глади, и знатног моралног посртања, док су се појединци блиски политичкој власти обогатили на мегаинфлацији, учествовању у политички одобреним увозно-извозним пословима и праву на шверц.

Но, и опозиција која се није бавила претераном демагогијом временом је научила занат и почела обећавати како ће Косово вратити у састав Србије, само да дође на власт, или да ће Србија већ 2007. ући у Европску унију, да ће привредни развој бити невероватно динамичан и да ће Србија постати лидер на Балкану. Када се погледају ова обећања, видљиво је да се демагогија у друштвеним условима Србије може поделити на националну, социјалну и евродемагогију. Националну и социјалну демагогију углавном су користили СРС и СПС, иако ни остале странке од тога нису биле имуне. Евродемагогију најчешће користе ДС, Г 17 плус и ЛДП. Свакако, један од шампиона демагогије је Млађан Динкић, који вазда обећава брда и долине, некад големе инвестиције (нема везе што порески обвезници плаћају радна места, смањујући тако трошкове страних капиталиста), некад регионализацију која ће привући инвестиције (нема везе што она може и подићи број чиновништва у земљи која вапи за ограничењем јавне потрошње). Десни део србијанске политичке сцене, пак, уби се понављајући како је Косово срце Србије, као да ће тиме моћи да га заиста у њу и врати. У ствари, чим неко обећава нешто на шта зацело не може утицати, знак је да се ради о демагогији. На који начин Србија може вратити Косово у њен правнополитички систем? На који начин је цена хлеба могла бити три динара у време када се у радњама куповао за 20? Како то напредњаци мисле да се боре против политичке елите када њој припадају? На који начин је било могуће обезбедити да пензије износе 75 одсто плата? Како се може говорити о било којем датуму уласка у ЕУ ако тај улазак зависи у овом тренутку од оцене сарадње Србије са Хашким трибуналом, а Ратко Младић и Горан Хаџић и даље пркосе потерама? Како се могу обећавати нова радна места, њих 200.000, у тренутку кад глобална економска криза огромних размера куца на врата? Дакако, обећања су производ баснословне лаковерности грађана. Они верују у оно што им звучи примамљиво, а демагошка вештина политичара им је јемац таквих обећања. Разуме се, каква обећања такав јемац, али такав и грађанин.

Напослетку, ваља упозорити и на демагогију ван политике, нпр. у спорту, а нарочито у најомиљенијим фудбалским клубовима, Звезди и Партизану. Ту спортске вође обећавају брда и долине, а када то изостане, криве су судије и подвале ривала, баш као што су за неуспехе политичара каткад криви грађани каткад светске силе, каткад санкције, каткад глобална криза и сл. Шта тек рећи о муфтији Зукорлићу, који комбинује националистичку са социјалном демагогијом виктимизујући и застрашујући Бошњаке? Но, има у Србији и оних који уместо демагогије показују или хипокризију или недостатак интелигенције, па част указују Јову Капичићу, наводно у име антифашизма, а можда и зарад одбране људских права.

доцент на Филозофском факултету у Београду


Коментари21
8ef38
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Шатро Еуропејац
Када је реч о демагозима не треба заборавити ни 'спин-аналитичаре'. Они су били главна демагошка логистика на свим медијима у дужем временском периоду и то баш онима о којима се овде пише. Како да су они тек сада увидели неке друштвене проблеме на које су обични грађани указивали годинама. Иначе, да су били имало (само)критични и да су мање обртали (спиновали, демагогисали) све наведене демагогије би се брзо разбиле као мехур од сапунице. Треба такође направити дистинкцију између оних који су се искрено борили и цео свој живот заложили за остварење оног шта су причали и оних који се паушално фрљају стотинама хиљада нових радних места и Србијом ограниченом српским гробовима. Већ постаје у најмању руку иритантно ауторово одрицање од Косова о чему је раније чак написао да је то национални интерес. Такво, најблаже речено, плитко разумевање државе и њених интереса је испод сваког критеријума али вероватно у служби онога о чему је писано у тексту.
Слободан Арсић
Апсолутно је сигурно да се појаве свих политичара овог света заснивају на демагогији, тако да ови "наши" нису изузетак. Оно што не видех у тексту је одговор на питање у шта прераста демагогија странке или политичара после избора на којима је задобио власт да оствари обећања. По мени је то лаж као сви примери, које је аутор навео за политичаре, који су били или који су на власти.
Срђан Николић
Муамер Зукорлић је екстремиста и није добро да га Бошњаци прихватају као лидера. Он је познат као човек који стално има екстремистичке испаде и прибегава говору мржње, не знам на који начин као такав може да помогне Бошњацима. Да не причамо што је окружен насилницима и батинашима.
Маре, БГД
@ Ибн Малик Промашио Реброња за 140 година, нема везе, шта је то за толиког човека?
mhm .
Profesore, nije srbijanska politicka scena, vec srpska politicka scena. Ne koristite politicke termine Hrvata i ne delite nas terminima, ionako smo vec dovoljno podeljeni...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Колумнисти
Колумнисти
Колумнисти

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља