Следећи животну девизу „никад није касно” наша шаховска легенда 88-годишњи Светозар Глигорић управо је објавио први музички це-де под називом „Како сам преживео 20. век”, уз детаљну књижицу о свом животу.

Као да је слутио да ће доћи време за жеље из детињства, још док је одлазио на путовања широм света, пола века је пасионирано куповао књиге о музици на енглеском, руском и италијанском, и неотворене их чувао у кући – за нека боља времена. Доказујући да се све може кад се хоће, чио и неуморан, Глигорић је редовно претходних година узимао часове из хармоније, и уз мало муке овладао компликованим музичким програмом на компјутеру.

– Пре шест-седам година, жељан да чујем нешто мелодично, ударио сам насумице на клавиру у C-дуру са великом септимом, а затим други четворозвук, d-мол. Изненадио ме пријатан утисак. Помисао да имам дар, не само за шах и писану реч, већ и за музику улепшала је садржај мојих позних година. Кад нађем пожељан почетак, с приличном лакоћом развијам тему у складну композицију – наводи велемајстор.

А онда је овај аутор музике и текста потражио вокале и инструменталисте који ће надоградити његову идеју. Поред солисткиња Јелене Фалатов и Валентине Ступар, репера Нигора, Вуду Попаја и других, који су увеличали опште весеље на његовом првенцу, охрабрио се и сам композитор, па на сопственом це-деу наступио и као вокал!

Глигорићу, који је уз Јурија Авербаха најстарији велемајстор на свету и најбољи српски шахиста свих времена (првак Југославије 11 пута, добитник 12 медаља на олимпијадама и 10 на првенствима Европе), свакодневна веза са музиком све ове године била је драгоцена духовна подршка. Пронашао је време за бављење нотама, пошто је до тада био забављен писањем више од 20 књига, поменимо само „Фишер против Спаског – меч столећа” која је као светски бестселер продата у тиражу од 400.000 примерака. Музика у тим књигама, каже шахиста, није имала удела, али му је приватно помогла да буде у пријатном расположењу.

– Требало је да стигну моје касне године па да се ослободим предубеђења да је мој живот био монотон. Имао сам сувише дуго на уму неиживљене године младости, потрошене сиромаштвом и Другим светским ратом, а у доба мира – служење обавезама државног репрезентативца, новинара и публицисте, из чијих строгих оквира нисам могао да искочим. Док сам писао мале коментаре уз ове моје композиције, запазио сам да су случајности, у току деценија, у ствари, прилично често спасавале мој голи живот. Буђење успомена на те догађаје навело ме је да обратим пажњу на нови опис мог, у суштини, сада видим, нимало обичног битисања – каже Глигорић додајући да схвата да његов животопис није баш био равна линија, како је уображавао, него цик-цак вијугање, са срећним завршецима.

Таква су промишљања Светозара Глигорића о животној пуноћи, немиру и „свемиру” људске душе. Његова прича почела је цртањем шаховске табле на дну кутије бивше бомбоњере, а наставља се акордима и аплаузом.

М. Сретеновић