четвртак, 21.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:56

А зашто нема Пруста

Аутор: Гордана Поповићпетак, 25.02.2011. у 22:00

Да ли је Вилијaм Фокнер писац који је у својим романима заиста најбоље представио двадесети век, са свим његовим ранама, срљањима и трагедијама? Или је то можда контроверзни Тосканац Курцио Малапарте? Или француски нобеловац Клод Симон? Или Селин?

Оправдано или не, они су најчешће помињани у великој анкети коју је, поводом стогодишњице француске издавачке куће „Галимар”, спровела „Нова француска ревија” поставивши савременим писцима (што француским, што страним) питање које су многи прогласили „немогућом мисијом”: „Који роман, по вама, најбоље представља двадесети век?”

Образложења 31 писца објављена су у књизи на 265 страна под називом „Роман 20. века” коју је приредио француски писац Жан Руо (добитник Гонкурове награда 1990. за роман „Поља славе”) који је и сам учествовао у овој анкети.

„Фокнер моћно влада језиком, у једном заповедничком али складном ритму, као што пастир води своје стадо”, каже француски писац Пјер Гијота за кога је Фокнерова „Палата”, иначе трећи део трилогије о породици Сноупс, дело које најбоље обележава 20. век колико сатиром, толико и наративном техником. Исти роман изабрао је и Франсоа Вејерган, док Карлос Фуентес сматра најбољим роман „Авесаломе, Авесаломе”, који је и сам Фокнер сматрао својим најзначајнијим делом.

Не би, међутим, Фокнер никада успео да напише своје романе на такав начин да није било Џемса Џојса, тврди нобеловац Марио Варгас Љоса за кога је Џојсов „Уликс” „најрепрезентативнији и најзначајнији роман 20. века”.

„Са данашње тачке гледишта, чини ми се да ниједан други роман није имао такав утицај на еволуцију романсијерске уметности”, написао је Љоса, додајући да је уверен како сви експерименти у романсијерском писању 20. века произлазе из Џојсове нове технике романа. А та сопствена револуција у домену технике писања, сматра Љоса, омогућила је Џојсу да у „Уликсу” исприча причу много дубље и са перспективе која није постојала пре њега.

„Нема велике литературе која не описује кошмар историје, али која такође том кошмару не супротставља своју радост”, каже француски писац Стефан Одеги који је за роман 20. века изабрао „Кожу” Курција Малапартеа, дело у коме су описане све болести 20. века, једног неправедног и распусног света, али уз клицање и мајсторску иронију.

За Одегија Малапарте је не личност него инкарнација 20. века, проевропејац, денди, хуманиста, аутор који је још 1931. године објавио прво дело у Европи против Адолфа Хитлера чије је име тада практично још било непознато (реч је о делу „Техника државног удара”).

„Увек ми се чинило да је Малапарте од оних који су видели и Хирошиму и Аушвиц. Код њега не налазимо ни храбро сведочење, ни дужност сећања, ни неизрециву реторику. Малапарте зна да реалистички роман није најподеснији за сликање таквог века. Он зна да мала трговина добрим људским осећањима није довољна и зато он слика рвање за живот са пуно ироније у цивилизацији без Бога, која настоји да сачува сопствену кожу и где ни крај рата не значи почетак једне нове ере већ нову црну рупу историје, још црњу”, каже Одеги, наглашавајући да је Малапарте за 20. век оно што је Бокачо био за средњи.

И Пјер Асулен је изабрао Малапартеа, али је предност дао његовом роману „Kaputt” који је „писан пред очима Гестапоа” (објављен 1944. године).

„Ево једног романа спектакуларног, сензационалног, запањујућег, романа који не застарева!”, кличе Асулен у славу Малапартеа.

Француски нобеловац Клод Симон такође је добио два гласа у овој анкети. Упркос томе што се Симон прославио романом „Фландријски пут”, Жан Руо је за роман 20. века изабрао његову „Ботаничку башту” (oбјављену 1997. године) а Жан-Kристијан Грондал „Причу” из 1967. И док Руо назива Клода Симона „ковачем језика”, Грондал га дефинише мајстором стила, објашњавајући да он „открива језик литературе у форми која се супротставља линеарности”, остављајући утисак да је „онај ко је написао те романе, морао бити сликар или фотограф”.

Не могавши да свој избор ограничи на један роман, Жан Руо је изабрао још један – „Живот и судбина” руског писца Василија Гросмана, највеће „антисовјетско” дело у целокупној књижевности бившег Совјетског Савеза, у коме писац смело пише о сличности између стаљинизма и нацизма и у којој есесовац каже бољшевику: „Кад погледамо један другог у лице, ниједан од нас не гледа у лице које мрзи – не, ми гледамо у огледало. То је трагедија нашег времена… Наша победа ће бити ваша победа. А ако ви победите, ми ћемо нестати, али ћемо живети у вашој победи”.

И француски писац Луј-Фердинанд Селин је добио два гласа, заправо његов роман „Путовање на крај ноћи” у коме трага за истином и буни се против светиња лажног друштва, као и роман „Педро Парамо”, мексичког писца Хуана Рулфоа.

После изласка књиге „Роман 20. века” појавила су се питања. А зашто нема Пруста? А где су Кафка, Томас Ман? А зашто нема жена писаца (само је израелски писац Амос Оз изабрао дело једне жене – „Историју” Елзе Моранте).

Истине ради, треба рећи да су многи писци помињали и Пруста, и Мана, и Кафку, али би увек постојало и оно „али” због којег би свој глас дали за неког другог. Људмила Улицка је за роман 20. века изабрала „Дар” Владимира Набокова, Антонио Табуки дело Прима Левија „Зар је то човек”, а Жан-Лу Трусар је изабрао „Село” Ивана Буњина. По један глас за роман 20. века добили су и романи „Чекајући варваре ” нобеловца Џона Максвела Куција, „Бела бука” америчког писца Дона де Лила…

За Јашара Кемала, једног од водећих турских писаца, роман 20. века је без двојбе „На западу ништа ново” Ериха Марија Ремарка. Подсећајући да је то књига коју је Хитлер спалио на јавном месту, Кемал дефинише овај роман као: „Уметност, истинску уметност супротстављену рату, угњетавању, насиљу и свему што је нечовечно.”

Шта је уопште функција уметности, пита се Јашар Кемал, ако не то да нас упозорава на лажи, угњетавање, неправду… По њему, роман „На западу ништа ново” је, мада написан 1929. године, и данас сачувао своју свежину, настављајући да нас упозорава на нечовечност и дајући нам последњу снагу да се одупремо.

То је, слажу се готово сви, лекција и за писце 21. века.


Коментари2
129f9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sanja Perizic
Slažem se sa prethodnim komentarom, s tim da moram da napravim digresiju - Borhes vrlo verovatno ne spada u ekipu pisaca čija dela karakterizuju prošli vek, njegova dela su deo vremena, fantastični mikrokosmosi sažeti u pripovetke i kratke storije, ali sam ostala zatečena videvši kako na listi nema Hesea, Prusta, Kafke i Kamija koji ne samo da zaokružuju u celinu sve prošle, trenutni i buduće vekove , u njihovim delima će čovek uvek i iznova tražiti onu injekciju spasa, poslednji voz za svet razuma. Sramota.
Gregor Samsa
To je veoma relativno, jer kada pisci govore o piscima, to vam ne mora biti merodavno: Kafka, Prust, Beket...moraju biti uvršteni...i Muzil...Kami...ima ih još, naravno...pa, Borhes, pre svega i pre svih...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља