уторак, 12.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:39

Уставни спорови у Црној Гори

Аутор: Миша Ђурковићуторак, 13.03.2007. у 16:55

Питање будућег статуса Косова и Метохије, разумљиво, данас доминира нашом политичком и медијском сценом. Међутим, колико год драматично и важно ово питање било, не смемо да дозволимо да оно у потпуности прекрије друге једнако проблематичне ситуације у којима се српски народ данас налази. Ово се посебно односи на положај српског народа у бившим југословенским републикама. Распон проблема са којима се наши сународници срећу креће се од непризнавања права на посебан идентитет у Словенији, преко многих препрека за повратак у Хрватску (укључујући одбијање власти да реши стамбено питање избеглица), до сталних напада на изборена и Дејтонским споразумом гарантована права Републике Српске.

Чини се да се у овом спектру као најургентнији намеће проблем опстанка Срба у Црној Гори. У овој бившој југословенској републици по попису из 2003. живи 32 одсто Срба, а чак 64 процента говори српским језиком. Упркос томе, комунистичка и прохрватска власт (она иста која је недавно Месића произвела у почасног грађанина Подгорице, бесрамно се удварала Шексу током недавне посете и понудила акције државних фирми Хрватској као надокнаду за ратну штету иако не може да буде осуђена), спроводи политику насилне асимилације над српским народом одричући му низом мера право на опстанак и потпуно игноришући на попису слободно изражену вољу грађана о свом идентитету.

Најактуелнија призма свих ових кретања јесте процес доношења новог устава Црне Горе. Режим је најпре донео противуставни Закон о процедури доношења новог устава, који представља незабележено правно насиље будући да је донет простом већином у парламенту, а њиме је суспендована важећа уставна процедура. Истим законом је прописано да једини основ за израду устава може бити такозвани експертски нацрт који је написала група правника предвођена Мијатом Шуковићем. Овај последњи изданак самоуправне екстензивне традиције уставности је не само ругло у номотехничком смислу, већ је и по својим одредбама изузетно анахрон (нпр. општине не могу да имају своју изворну имовину, судије се бирају директно у парламенту, ригидан је у домену људских и мањинских права). Оно што је најгоре, он у најважнијим сегментима под фирмом наводне грађанске државе, предлаже насилно канонизовање дукљанског идентитета: у преамбули се говори само о историјским традицијама црногорског народа, предлаже се црногорски језик, такозвана црногорска православна црква, која заправо служи као транзициони корак за унијаћење православног становништва, наводи се као званична, и као званични нуде се контроверзни симболи који су неприхватљиви за српски народ (нпр. химна усташког ратног злочинца Дрљевића).

Као реакцију, Српска листа понудила је изузетно модеран, технички јасан и с европским нормама усклађен нацрт који су урадили Зоран Жижић, Ратко Марковић и Милан Вешовић. Према овом нацрту, Црногорци и Срби чине два конститутивна народа и политички систем треба да буде уређен у складу с искуствима консоцијативних демократија. Најважније је да би народи и мањине имали аутономију и уставну заштиту у области политике идентитета. Коалиција СНП-НС и Покрет за промјене су, нажалост, подржали режимски предлог о наводној грађанској држави и тако помогли цементирање уставне основе за укидање српског народа у Црној Гори. Из разноразних разлога овај развој ситуације помажу и међународне институције, а власти Републике Србије се нису огласиле било каквим ставом. Српска листа и српски народ у Црној Гори, двеста хиљада наших сународника, тако су остали усамљени у борби за елементарна права.

Током расправе у уставном одбору парламента, увидело се да је у техничком смислу нацрт Српске листе бољи и употребљивији тако да је режим морао да прихвати да и овај нацрт буде коришћен у писању официјелног предлога који би ових дана требало да се појави у парламенту. Међутим, како сада ствари стоје, режим је настројен да наметањем својих решења у питањима идентитета и дефиниције државе иде до краја игноришући попис и настојећи да се у уставу избаци било какво помињање српског имена. Ако у томе успеју у потпуности, пут за затирање нашег народа у овој држави је отворен.

Држава Србија би морала што пре да отвори своју амбасаду у Црној Гори, као и озбиљан културни центар и да мотивише наше компаније да, попут Телекома недавно, крену да се појављују на овом тржишту. Тиме би се бар делимично ублажио талас кроатизације који се уз помоћ режима ваља овом државом. Црна Гора је стратешки веома важна држава за нас и од ње се не сме одступити. Најмање што држава Србија може и мора да уради јесте да помогне Србима у Црној Гори да преживе као Срби.

Научни сарадник у Институту за европске студије


Коментари0
7addc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља