уторак, 19.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:39

Настављам сарадњу с Кустурицом

Аутор: Славко Трошељсубота, 26.02.2011. у 22:00
Моје приче су онакве каква је у одређеном тренутку моја душа: Гордан Михић Фото лични албум

Он је најплоднији српски писац филмских сценарија, позоришних представа, ТВ серија, радио и ТВ драма… Дела Гордана Михића (72) су: „Туђа Америка“, „Кад будем мртав и бео“, „Повратак отписаних“, „Сиви дом“, „Црна мачка, бели мачор“, „Камионџије“, „Танго аргентино“, „Дом за вешање“...

По његовом сценарију ће редитељ Емир Кустурица кроз месец-два почети снимање филма „Панчо Виља“, а најављен је наставак сарадње – сценариом за филм „На Дрини ћуприја“ по делу нобеловца Иве Андрића.

Сем писања, које је било и остало његова прва радна љубав, Михић је био новинар, редитељ и професор драматургије на Факултету драмских уметности у Београду.

У браку је са глумицом Вером Чукић. Имају ћерку Ивану (40), глумицу.

Одакле сте кренули у живот?

Михићи су из села Поплат код Стоца, у Херцеговини. Рођен сам у Мостару, али не сећам се завичаја, јер је две године после мог рођења почео рат. У покољима Срба усташе су убиле мог оца, деду и још 24 Михића, а мајка, брат и ја смо пуким чудом избегли смрт. Некако смо, као избеглице, стигли у Београд, где смо остали до бомбардовања 1944, када је мајка добила премештај у Сокобању. Ту сам пошао у школу и провео детињство.

Како је било у Сокобањи?

Није било радија, телевизије, аутомобила. Били смо одсечени од света, али смо зато имали две тајанствене планине – усамљену вулканску купу Ртањ и Озрен, пун мрачних шума, речицу Моравицу, велики стари парк, језеро са чамцима... Имали смо и дечје опоравилиште, високо у брдима, где смо проводили понеко лето и имали прилику да тих гладних година први пут чујемо, после ручка и вечере, чаробну реч „репете“. Имали смо Хајдук-Вељкову чесму, пећину Краљевића Марка, кнез-Милошев конак, прастари амам, римски град Соко, фотографа Синишу у чијем сам излогу видео фотографије Нушића и Андрића као бањских гостију.

Како сте „ушли“ у политику?

Лета су педесетих година била дуга, жарка, са пакленим сушама... О једном таквом лету јавио је чак и центар светске моћи Вашингтон преко „Гласа Америке“, који је водио чувени водитељ чудног имена – Грга Златопер! Њега су, у дубокој тајности, слушали мој деда по мајци и командир милиције Ђура који је једини имао радио-апарат у крају... Пуштали су ме да им се понекад придружим под условом да никад, нигде, ником, ни за живу главу не помињем Гргу Златопера! Е, али... Дође то врело вече, слушамо нас тројица „Глас Америке“, гушимо се од врућине, а Грга Златопер, који је дотле извештавао о страшној суши у Србији, направи малу паузу и рече: „Управо сам добио вест да од жеге највише страда место звано Сокобања, где људи дишу као рибе на сувом! Њих посебно поздрављам и захваљујем што – и поред свега – седе поред радио-апарата и слушају нашу емисију“. Скаменио сам се! Срце ми је стало! Отрчао сам до мајке, која је била у реду за воду, и из свег гласа, пред гомилом људи, повикао: „Мама, мама, Грга Златопер поздравио – Ђуру, деду и мене!“

Кад сте упознали свет књига?

Сокобања је имала дуге, ледене зиме, када се смркавало у три по подне, а раздањивало тек око осам. Тада су на сцену ступале књиге, које смо брат и ја позајмљивали са свих страна и читали уз петролејку до дубоко у ноћ, док мајка не би увила у платно топле црепове или цигле, донела их у наше кревете и позвала нас на спавање.

Које су књиге Ваше младости?

Уз брата сам прочитао скоро сва велика дела класичне и савремене литературе. Опчињавали су ме Чехов, Гогољ, Достојевски, Толстој, Томас Ман, Шекспир, Андрић, Црњански, Волфганг Борхерт, Штајнбек... Али онако, дубоко, до дна душе, на прелазу из дечаштва у младост, погодила ме књига Томаса Вулфа „Погледај дом свој, анђеле“...

А кад сте упознали свет филма?

У Сокобањи је постојао тон-биоскоп „Озрен“. Кинооператери Божа и Милан били су за нас, децу, главне градске фаце. Док су ишли на аутобуску станицу по филм, увек их је пратила дечја екипа, која се утркивала у пружању помоћи приликом ношења тешке металне кутије од аутобуса до кинооператерске кабине, која се налазила на врху узаних степеница иза ресторана који су сви звали по старом имену – „Српски краљ“... И сад видим себе испод степеништа, док срце туче као лудо, очекујући награду – два-три квадратића филмске траке које би нам Божа или Милан бацили одозго, пошто „сецну“ маказама почетак ролне да би је боље „ушнирали“. Највише „сличица“, које су летеле ка нама, увек би нахватао Риста Крака. Око њега смо се окупљали да бисмо, према уличној светиљци или месечини, погледали, за секунд, чаробни призор из нестварног света филмских илузија... Од Ристе Краке сам схватио да филм није само бајковита уметност, већ да се на њему може и – зарадити... Волео сам тада „каубојце“ и руске ратне филмове. Кад коњица или тенкови јурну из дубине кадра, цела сала се баца на под. Све што се видело на платну сутрадан би „оживело“ у некој игри.

А које филмове сте гледали у Београду?

У време студирања највише сам волео француски „црни талас“ – дела велике четворке: Карнеа, Клузоа, Кајата и Клера, уз њих Мелвила, италијански неореализам: Де Сику, Цаватинија, Висконтија, Роселинија, Антонионија... Велике Јапанце: Куросаву, Мицогучија... Од Руса: Бондарчука, Чухраја, Калатозова... Од Пољака: Кавалеровича, Вајду... Онда се појавио сјајни чешки, па француски „нови талас“, од кога сам највише волео Трифоа, и један Годаров филм – „До последњег даха“!

Који спорт је био Ваш?

Волео сам фудбал. За моју опчињеност њиме био је „крив“ један случајни подвиг. Играли су 15-годишњаци. Стајао сам са стране. У последњем минуту свиран је пенал, а голман је побегао. Пенал се спремао да изведе Бора Мачор који је шутирао као из топа, па се нико није усудио да замени голмана. Јавио сам се! Дупло млађи од њих, мали, мршав... И, пуким чудом, одбранио сам пенал и постао јунак дана! Али, заправо, био сам без трунке талента за фудбал. Само сам трчао, до бесвести, без икаквог стила, без било какве технике! Кад ми је неки бањски гост довикнуо: „Играј мало главом!“, очајнички сам му одговорио: „Како кад ми не набацују на главу!?“

А после фудбала?

У Другој мушкој гимназији, у истом разреду са мном, били су Кораћ, Гордић и Тошић, будуће кошаркашке звезде. Нисам се инфицирао кошарком, али сам био близу тога да постанем боксер. Чувени тренер Сики Гаковић је долазио у редакцију „Спорта и света“ код секретара редакције Мише Ристића. Једном је у редакцији избила туча у њиховом присуству. Био сам један од актера. И убеде ме да одем на тренинг. Ја тамо никог не ударам, само ескивирам. Сики ме пита: „Одакле ти то умеш?“ Испричам му о сокобањским дечјим тучама и колико сам батина добио док нисам научио да избегнем ударце. И закаже ми следећи тренинг. Али, волео сам да спавам до подне и – не одем.

Како је дошло до сарадње с Кустурицом?

Желео је да сарађујемо још док је био студент у Прагу. Рекао ми је, телефоном, да много воли неке моје филмове и да би желео да му драматизујем неку причу Исака Самоковлије. Међутим, био сам заузет због једног великог пројекта, па сам му се захвалио на понуди! Онда се он, после извесног времена, јавио писмом и послао ми мали нацрт за причу о Доли Бел. Нисам познавао тај његов сарајевски свет и нисам могао да се уклопим у ту причу о болном одрастању и првој љубави... Абдулах Сидран му је, касније, то сјајно написао, затим су направили и „Оца на службеном путу“. А онда је он поново зажелео да ради са мном. Тако је настао „Дом за вешање“, па „Црна мачка, бели мачор“, а ускоро треба да почне снимање „Панча Виље“.

Зашто бежите од режије?

Сарађивао сам са многима. Били су то они најбољи уметници тог посла. И филмски и позоришни: Бауер, Павловић, Кустурица, Шијан, Кресоја, Паскаљевић, Унковски, Ђорђевић, Шотра... Имам иза себе око 50 играних филмова. Али, само два-три пута сам пожелео и да режирам. Услови снимања диктирају већини режисера да троше огромну енергију на савлађивање препрека које немају никакве везе с креативношћу. Редитељи професионалци се некако боре с тим, немају куд, а један филм им узме две-три године живота. Скупа је то цена. Склонио сам се на време!

Какао сте ушли у новинарство?

Преко конкурса „Борбе“ при крају завршног разреда Друге мушке гимназије. Пре тога сам писао комедије за Радио Београд и хумореске за „Јеж“. А филм и телевизија су дошли неколико година касније. До 30. сам имао већ 10 играних филмова и три ТВ серије! Ово наводим због поређења с људима из моје професије. Јер, данас неки дебитују у 30, па чак и у 40!

Колико у току писања мислите на Веру и Ивану?

Док пишем, увек мислим на одређене глумце. Тако ми је лакше да обликујем причу, ликове, дијалоге. Што се тиче Вере и Иване, оне су више играле код других писаца и редитеља него код мене, али имали смо срећу да оно што смо радили заједно, као „Дневник увреда“, „Механизам“, „Горе-доле“, „Елиота“, „Срећну породицу“, „Жуту“ – прође изузетно добро.

Које теме су Вам најближе?

Ја причам приче, а оне су онакве каква је у одређеном тренутку моја душа.

Кад сте се „смртно“ заљубили?

Одавно. И још траје!


Коментари1
4762b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ненад Ненад
Bilo bi steta da Ispod divnog intervjua, sa sjajnim piscem i scenaristom ne bude nijedan komentar

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља