недеља, 18.04.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 04.03.2011. у 22:00 Гордана Поповић

Данашњи свет је на силазној путањи

Кад жели да буде срећан, човек не сме по сваку цену да избегава несрећу – написао је у својој књизи „О души и телу” Борис Сирилник, француски неуролог, психијатар, етолог и психоаналитичар, који је ових дана гостовао у Београду и Новом Саду, где је говорио управо о том делу.

Међу његовим књигама, које популаризују психологију и које су постигле високе тираже у Француској, најпознатије су „Сценарио људског понашања” (1996), „Чудесна несрећа” (1999), Љубав на рубу пропасти” (2004), поменута „О телу и души” (2006), и „Аутобиографија једног страшила” (2008). Последње две објављене су и на нашем језику у издању „Академске књиге” из Новог Сада у преводу Душана Јанића.

Сирилник, иначе директор истраживачког центра у Тулону, постао је познат као зачетник концепта „резилијенције” или препорода кроз патњу, коју је формулисао на основу сопственог трауматичног искуства из детињства. Његови родитељи, Jевреји, страдали су за време Другог светског рата од нациста, а и сам је био заробљен, али је стицајем околности успео да избегне депортацију, и то два пута.

Први пут су га сакрили родитељи, други пут се сакрио сам у тоалету јеврејске синагоге. На том мучном искуству Сирилник је изградио теорију о томе да трауме жртава нису неизлечиве и да „деца рањене душе”, коју он у својим књигама назива „црним пачићима”, могу да досегну срећу.

Кажете да човек ако жели да буде срећан не треба по сваку цену да избегава несрећу…

У људској егзистенцији немогуће је не спознати патњу. Сваком од нас припада нека врста патње. И шта тада треба да радимо? Да јој се потчинимо или да јој се супротставимо? Уколико се препустимо, проводимо живот у патњи, али ако се успротивимо, ако се удружимо с патњом да бисмо створили уметност, музику, филм, тада наступају моменти среће. То је срећа отргнута од несреће!

За вас је главна мотивација да постанете психијатар била обавеза да разумете. Јесте ли успели да схватите зашто су образовани људи способни да нанесу такве страхоте попут оних које су нацисти нанели за време Другог светског рата?

После рата у Француској постојала је једна, назваћу је, „лења мисао” да су људи који чине монструозна дела, једноставно, монструми. То уопште није тачно. Нацисти јесу починили монструозна дела, али они су били припадници једне лепе германске културе, немачке цивилизације. Већина њих су били веома образовани, а у сопственим породицама су били нормални и фини људи, добри очеви и добре мајке.

Међутим, они су били потчињени једној јединој представи о свету. Сматрали су да други нису људска бића. Убити једног Јеврејина, то није страшно, сматрали су. То је чак добро, јер Јевреји нису људи. Они су Јевреје називали комадићима дрвета или папира. Дакле, није страшно бацити комадић дрвета у ватру. Нацисти су били изопачени и живели су у једном свету у коме постоје само они, не постоје други. То чак и данас постоји у Африци. Или као што је Маркиз де Сад сматрао да жене нису људска бића, да су само марионете. Када су му говорили да оне пате, одговарао је: „Ништа страшно што оне пате, важно је да то мене забавља.” То је размишљање једног изопаченог човека, а у многим ратовима цео народ може да буде такав.

Како психологија дефинише ту особину?

Као нарцисизам. Раније се говорило о перверзији и изопачености. У медицинској и религиозној дефиницији, перверзан је био онај ко је имао сексуалне односе без намере да има дете. Тако су говорили свештеници и лекари, али данас то нема никаквог смисла и данас се каже да је дефиниција перверзног – нарцисизам. Дакле, перверзни су они којима је важно само њихово задовољство.

Може ли се рећи да је то болест?

Ја не употребљавам реч болест, али то је један застој у развоју. Дакле, онај ко је тако изопачен и перверзан, зауставља свој развој и нема емпатију. Не ставља се на место другог. Нацисти и сви други народи за време рата заустављају свој развој и не занима их други, нити их занима култура другог народа. Нацисти су били цивилизација у којој није постојала друга цивилизација. Дакле, они су били једна нарцисистичка цивилизација.

Ваше књиге имају терапеутско дејство и постигле су велики успех. Ипак, у Француској има и оних који Вас оспоравају. Шта вам замерају?

Оних који ме оспоравају има веома мало. Моје теорије се предају на свим факултетима. Сви студенти биологије, медицине и психологије уче моје теорије. Али тачно је да постоји једна мала група која диже глас против моје теорије. То су „лаканисти” (присталице француског психоаналитичара Жака Лакана – прим. аут.) који нису ни читали моје књиге зато што је то нешто ново и зато се плаше свега што је ново. Они једноставно упадају у ризик да психологију трансформишу у догму. И Фројд и Лакан су желели да психоанализа постане наука. Али та мала група, која је врло гласна, претворила је психоанализу у папагајску причу.

Како бисте дефинисали данашњи свет у коме се инсистира на политичкој коректности, али у коме страдања људи нису престала?

Данашњи свет је на силазној путањи! После рата у Француској смо били јако сиромашни, многи градови су били уништени, било је 400.000 мртвих, али постојао је један невероватан оптимизам, јер је рат био добијен. Мада Французи нису били ти који су одиграли пресудну улогу у победи над нацизмом, захваљујући Де Голу ми смо замишљали да је тако. Период од 1945. до 1975. године је доба француског оптимизма. Видео сам да су после рата читаве породице спавале на даскама, али би сви ујутру имали беле кошуље и тако уредни одлазили на посао. Били смо сто пута сиромашнији него данас, али смо били сто пута срећнији зато што смо били на узлазној путањи. Данас наша деца имају куће, имају услове за студирање, иду на одмор, имају десет пута више него што смо ми имали у њиховим годинама, али се разводе, страхују да не изгубе посао, плаше се да имају децу, јер су на силазној путањи. Постоје два услова за срећу: бити у афективној сигурности и имати сан о егзистенцији. А наша деца у Француској немају данас ни једно ни друго.

На шта је човек данас сведен у потрошачком друштву?

На објекат потрошње. Када сам ја био дете, жене су се уклапале у друштво својим телом, својом утробом рађајући децу, а мушкарци својом снагом. Некад жена није могла да постоји без мушкарца, нити је мушкарац могао да живи без жене. Они су стварали једну заједницу, једно нераскидиво језгро. Данас је за младе то незамисливо. Они се данас укључују у друштво помоћу својих диплома, користећи уметност опхођења и умеће манипулисања разним машинама. Значи не социјализују се телима.

А све то води у усамљеност?

Да, то води у усамљеност и у бесмисао. Јер ако жене буду ослобођене од мушкараца, а мушкарци ослобођени од жена, свако ће бити сам и без наде. У мојим истраживачким групама не одвајам психологију од психоанализе и неурологије. Сад радимо на биологији усамљености. Утврдили смо да када човек нема комуникацију са другима три недеље, неки делови мозга атрофирају. То се види на скенеру.

Да ли верујете у ренесансу међуљудских односа?

Све има неку равнотежу. Највећи скандал 20. века били су ратови, логори, уништења, а проблем 21. века биће емиграције. Људи из сиромашних земаља ће све више и више ићи у земље у којима се боље живи и главни проблем биће њихова интеграција у нова друштва. Искуство је до сада показало да се прва генерације жена које су емигрирале боље интегрише у ново друштво од мушкараца. Међутим, постоји такозвани парадокс емиграције да друга генерација жена не жели да следи пут својих мајки и оне успоравају интеграцију у ново друштво. Све то у комбинацији са новим односима отуђености у западном свету, где су, како је написала Елизабет Баданте, мушкарци постали фактор који успорава женин друштвени напредак, не оставља много наде у ту ренесансу која би, ипак, по природи равнотеже која постоји у свету морала да се догоди.

Коментари0
440c0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља