уторак, 19.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:52

Мој живот, од Јосипа Броза до Јозефа Бојса

петак, 04.03.2011. у 22:00

Када му је Слободан Принцип умро на рукама током рата 1942. године, Војо Димитријевић, сликар, париски ђак, родоначелник босанске модерне, обећао је – ако доживим да имам сина, зваће се Слободан. И тако је било. Само је име било дугачко његовој две године старијој сестри, па га је једноставно звала Брацо. И тако је остало. Направио је планетарну каријеру као Брацо, говори неколико језика, али никада није престао да прича као да је јуче отишао из Сарајева. Његови преци су више од 400 година живели у овој престоници и то је заувек остао његов град.
Рођен у породици где је отац био веома уважени југословенски интелектуалац, левичар, антифашиста, првоборац из Другог светског рата, Браца је одмалена научио да привилегије нису наследне:

У крилу живог Бога

„Са 19 година сам напустио кућу, а у 21. сам отишао из Југославије. Као клинац сам схватио да мени не припада да седим у првом реду у опери, на позоришној премијери, већ да сам ја ту захваљујући својим родитељима, свом оцу пре свега. И памтим то осећање нелагоде када долазим са њима у први ред, минут пре него што ће се угасити светла у сали. Захваљујући њиховом васпитању ја сам на фини и суптилан начин био од рођења опоменут да ћу сам морати да нађем свој пут, и да за цео тај породични миље ја немам никаквих заслуга. Своје прве заслуге стекао сам на скијању, када сам на такмичењу био подвргнут само једном критеријуму – хронометру, односно штоперици. Ту нема ни тате ни маме. Ко вози 110 на сат он је први, ко вози 109 на сат је други, и нема ниједног другог начина да успеш осим да будеш најбржи. То су први тренуци када сам постао свестан и властитих заслуга. Јер, на скијама, при брзини од 117 километара на сат, немаш ни оца ни мајке.“

Са девет и по година Браца Димитријевић је имао прву самосталну изложбу, и данас каже да је свестан како је ту, осим талента, пресудан био татин ауторитет. Ипак:

„Имам две-три слике из тог времена које су у структури, у концепту, потпуно идентичне овоме што данас радим. Реч је о конфронтацији неких геометријских форми, квадрата и троугла, са нечим гестуалним, паралелног постојања два концепта.“

Често се цитира реченица славног сликара Марка Шагала, Јеврејина рођеног у Витебску у Белорусији, који каже да никада није скинуо блато са својих ципела. Браца каже да он такође никада није скинуо блато са својих ципела, јер га никада није ни имао, али његове ципеле су биле запрашене историјском прашином која је целог живота остала на њима. А та историјска прашина је била миље његовог живота од најранијег детињства. На једној фотографији, мали Брацо седи у крилу доживотном председнику СФРЈ и маршалу ЈНА. На питање одакле Јосип Броз и он, одговара:

„Тито је био у посети Сарајеву и мој отац је био позван на пријем који је направљен тим поводом. Не поштујући протокол, довео је сестру и мене да га видимо. Она је већ имала неку предоџбу ко је друг Тито, а ја сам мислио да је он живи Бог, и ето мени прилике да са њим мало поразговарам. Кретао сам два-три пута од стола за којим смо ми седели према Титу, а сестра ме је заустављала по систему: Немој, будало, где ћеш?! На крају сам се устремио право на њега. Тај моменат узбуђења и данас памтим.“

"Поштар" Андрић на вратима 

Један Брацин деда је студирао у Бечу, отац у Паризу, а он је после Загреба отишао у Лондон. Сарајево му је било тесно, као и његовим прецима:

„Ја сам у другој половини својих тинејџерских година знао да ћу живети негде у свету, да то неће бити Сарајево. Мој отац је завршио Ликовну академију у Београду, а затим је отишао на постдипломске студије код Андреа Лота у Париз. Лот је био један од најславнијих кубиста који је својим списима и делом утицао на многе европске сликаре. Тамо је, на журкама које је правио, упознао и дружио се са инжењером Бабићем. Бабић је био прави денди, занимљив лик. Замислите како је био запањен мој отац када је отишао у партизане и када је 1941. упознао друга Тита, шминкера са својих журки у Паризу, инжењера Бабића!“

Војо Димитријевић није желео после рата да остане у Београду, како би му приличило по ратним заслугама, јер није желео да станује у нечијој отетој кући. Био је свој и принципијелан, што је понекад могло да буде и опасно:

„Средином седамдесетих, моја отац је као сликар био у фази радикалне апстракције, а Бранко Микулић, тадашњи председник Савезне владе, тражио је од њега да направи Титов портрет док је председник у посети Босни и Херцеговини. Упркос одбијању, Војо је то морао да уради. Тито је седео три-четири сата, а мој отац је сликао портрет на формату 120x160. И на крају је Тито угледао свој лик величине двадесетак сантиметара у доњем левом углу слике. Тито је био неугодно изненађен, али се моме оцу због тога ништа није догодило.“

Када је полагао пријемни испит на Ликовној академији у Загребу, у исто време у овом граду је био годишњи састанак југословенских академика, и његов отац се ту срео са Антуном Аугустинчичем:
„Аугустинчич је тих година, и многих поратних година, био апсолутни бог за све због своје блискости са Титом. Пришао је мом оцу и рекао: Чујем, Војо, да ти се син уписује на Академију, на шта је овај одговорио: Добро си чуо, и продужио. Аугустинчич се одмах побринуо да не будем примљен. Морао сам опет да се доказујем.“

У шали, Брацо је умео да каже како је у познанству „нобеловаца“ водио против свог оца са 10:2. Први кога је упознао био је Иво Андрић:

„Уз Жан-Пола Сартра и Симон де Бовоар, који су били очеви познаници из Париза, и Иво Андрић је био један од ликова који су долазили код нас у кућу. Тако је било и 1961. када је добио Нобелову награду. Био је у Сарајеву и када му је дојадило да га шетају по фабрикама и установама, он је побегао и дошао код мог оца. Ја сам се спремао да идем у школу и отворио сам врата мислећи да је поштар. Андрић је ушао и отишао код оца, а ја сам хтео да искористим прилику да ми потпише неку од својих књига. Журио сам у школу и успео сам да нађем само једну, која ми је већ била посвећена. У тренутку сам хтео да исцепам лист са посветом свог пријатеља Зокија, али сам схватио да би било непримерено поништити већ добијену посвету. Тако сам остао без Андрићевог текста, поздравио сам се са њим и отрчао у школу. Мој школски друг и пријатељ Зоки је данас декан Факултета ликовних уметности у Београду, Зоран Вуковић.“

Многи добри познаваоци уметности тврде да је Брацо био уметнички миљеник славног немачког вајара, сликара, концептуалисте, суперстара седамдесетих година прошлог века, Јозефа Бојса. Имао је 22 године када га је упознао у Диселдорфу. Бојс га је позвао на свој рођендан, ту је био и Нам Џун Пајк, отац видео-арта, који је снимао по Бојсовом атељеу и трпезарији:

„Бојс је претходно видео да сам на другим својим изложбама излагао на улици и велику фотографију случајног пролазника и питао ме хоћу ли да је изложим овај пут. Рекао сам му да ни галерија ни ја немамо пара да је урадим. Када је то чуо, Бојс је отишао и вратио се са 3.000 марака. Ево ти, рекао, је, па ако нешто остане, ти врати. И отворио ми је свој атеље, а његови студенти су ми помогли да се та фотографија реализује.“

Годину дана касније, Бојса и Брацу је спојио један од највећих дилера савременом уметношћу Лучио Амелио. Амелио је, иначе у историји ликовне уметности познат као човек који је средином осамдесетих, тачније годину-две пре него ће обојица умрети, први пут спојио светске великане – Ендија Ворхола (1928–1987) и Јозефа Бојса (1921–1986). Видевши Брацине радове на Бијеналу у Паризу, Амелио му је рекао да следећих шест месеци спрема изложбу. Потом га је позвао, Браца је тада живео у Лондону, и обавестио га да ће та изложба бити у великој приватној галерији у Напуљу, где су већ излагали Ворхол, Раушенберг и друге звезде. И то заједно са Јозефом Бојсом:

„Рекао ми је да ћу ја бити на првом спрату, Бојс на другом, Тако је и било. Дошло је неколико хиљада људи, због Бојса, наравно, али мени је било пуно срце. Седимо ујутру, након отварања изложбе, доручкујемо, и он прича како је током рата 1942. био у Југославији као Вермахтов војник. Сам је почео ту причу, и брзо сам схватио да тако може да говори само неко, силом мобилисан, као он, без путера на глави, и са огромним разумевањем за страдање Југословена у Другом светском рату. Годину дана касније ми је причао да је био у Босни, код Бихаћа, на планини Сјекира где су имали страшну борбу са партизанима. Неколико дана после тога, на породичном ручку у Сарајеву, испричао сам оцу ту причу и питао га где је он био тог августа 1942. Одговорио ми је: На планини Сјекира, код Бихаћа. Описао ми је ту исту битку, само с друге стране реке, преко пута Бојса. Та двојица, мој отац Војо и Јозеф Бојс, били су ми сигурно двојица најближих људи у животу, јер су обојица били велики хуманисти.“

Хамилтонов бели албум за Битлсе

Браца Димитријевић је умео да дође из великог света у своје Сарајево возећи јагуара, био је рокер и ексцентрик, знао је да буде у правом тренутку на правом месту. Познавао је Јоко Оно, дружио се и недавно се видео са Ричардом Хамилтоном коме је данас 89 година. А све је почело када је славни уметник дошао 1971. године на Брацину изложбу у Лондону о којој су писали „Тајмс“, „Гардијан“, „Обзервер“, „Фајненшел тајмс“, „Ивнинг стандард“... Било је то време када се савремена, концептуална уметност неминовно преплитала са рокенролом, када су у галерију „Итака“ у Лондону долазили Маријана Фејтфул и Мик Џегер, када је Јоко Оно излагала у истој просторији музеја где и Брацо за време легендарне изложбе Докумената 5 у Каселу 1972:

„Недавно сам имао неко предавање на Оксфорду, а Ричард Хамилтон станује изван града, ближе Оксфорду него Лондону, па сам свратио код њега. Он живи на једном поседу на коме је централни објекат резиденцијална зграда, кућа из 16. века, а бивше штале је преуредио у атељеа. Нисам хтео да га замарам јер му је недавно уграђен бајпас, али је он инсистирао да видим графике које тренутно ради. И тако сам у атељеу видео полароиде из времена када је радио бели албум за Битлсе!“

И још један податак којим се може заокружити ова слика о Браци Димитријевићу. За дугометражни документарни филм о њему, музику је писао Малколм Мекларен (1946–2010), отац британског панка, менаџер групе „Секс пистолс“, који уз остале великане савремене европске уметности и говори у филму о Браци Димитријевићу.

..............

Биографија:

Слободан Брацо Димитријевић је рођен 18. јуна 1948. године у Сарајеву. Почео је да слика са пет година, а свој први концептуални рад направио је са 15. година. Завршио је Академију ликовних уметности у Загребу, магистрирао на St Martin’s Shool of Art у Лондону. Почетком седамдесетих година уздрмао је публику и критику својим радовима из серије „Случајни пролазници“ где је фотографије пролазника правио у огромним размерама и излагао их на монументалним фасадама градова Европе и Америке. Био је то пут ка светској слави коју је потврдио и својим инсталацијама за које је користио ремек-дела Леонарда да Винчија, Винсента ван Гога, Монеа, Казимира Маљевича, Мондријана, позајмљена из музеја, комбинујући их са бициклом, лопатом, стављајући их у орман, стављао у коегзистенцију свет елитне културе, људске свакодневице и природе...

Излагао је у галеријама Париза, Лондона, Милана, Њујорка, Санкт Петербурга... Представљао је Југославију на Бијеналу у Венецији, али је и још десетак пута у интернационалним селекцијама излагао на овој престижној смотри. Такође је излагао чак три пута на престижним Документима у Каселу, што је редак рекорд за неког интернационалног уметника. Његови радови се налазе у шездесетак музејских колекција, укључујући Тејт галерију у Лондону, у Музеју модерне уметности у Њујорку (МоМа), у центру „Жорж Помпиду” у Паризу, у Руском државном музеју у Санкт Петербургу... Власник је највишег француског ордена за уметност. Живи у Паризу, недавно је био у Београду, а 18. марта се отвара његова велика самостална изложба у Националном музеју у Луксембургу.

Радмила Станковић (ауторка је новинар НИН-а)


Коментари5
3f55e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Доживотни подстанар
Свака част принципијелном (у овом случају и поштеном) човеку као што је био Војо Димитријевић,који "није желео после рата да остане у Београду,како би му приличило по ратним заслугама,јер није желео да станује у нечијој отетој кући".Нажалост,многи нису имали такав став,без обзира што није јасно због чега је то "приличило по ратним заслугама".
Ана Машић
Жао ми је што неко (вероватно Србин) са тако сјајном уметничком каријером није студирао у Београду и да у овако обимном чланку само се напомиње да је "недавно био у Београду".И ништа више о њему и Београду!
Сарајлија С
Чему нелагода због српског језика какав јесте? Кад већ пишете о Сарајлији и истичете да је остао Сарајлија после свих путовања и избивања, зашто га прекрштавате у Браца? Брацо је сарајевски, и босански, и херцеговачки, и западносрбијански, и српски. Новинар пише језиком. Не можете побећи од њега. И не треба да бежите.
JULIJA KRISKA
On stopom sa prasinom ,a ja mislima....
uh, uh, uh ...
Jos jedan interesantan zajednicki interes koji su neskriveno delili pomenuti; Bojs, Pajk, Amelio i Vorhol, i istog se ni najmanje nisu stideli.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља