уторак, 12.12.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:43

Хандке ми је отворио велика врата

субота, 12.03.2011. у 22:00
Зоран Богнар Фото Томислав Јањић

Зоран Богнар, песник, есејиста, прозни писац, књижевни критичар и антологичар, рођен је 1965. године у Вуковару. Објавио је десетак збирки песама од којих посебно издвајамо две поетске трилогије: „Елизејска трилогија”и „Албедо, Аура, Алхемија”; два романа, три књиге поетско-феноменолошких микроесејаи двеантологије...

Издавачка кућа „Залихица” из Сарајева објавила је недавно антологију савремене српске поезије Зорана Богнара „Ново распеће”, а београдска кућа „Book” његову књигу изабраних и нових песама „Лавиринт круга” за коју је управо добио награду „Димитрије Митриновић”. Крајем прошле године Зоран Богнар је добио угледну награду „Милан Богдановић”.

У песми „Лавиринт круга”, песник каже: „Још увек смо у лавиринту круга;/ још увек смо мноштво у једном,/ али не целина и не исто,/ заједно али одвојени светови/ као крв и кост, домаћин и гост...”

Антологија „Ново распеће” је, заправо, друго издање књиге коју је објавио београдски „Рад” 2001. године. Антологију сте допунили и неким новим именима?

Јесте, ова антологијаје допуњено и измењено издање за босанско тржиште. Првобитно издање 2001. године објављено је под називом „Ново распеће” – антологија савремене српске поезије трагом естетског егзорцизма 1967–2000, као прва антологија српске поезије у XXI веку. У овом новом издању, на молбу Алмира Залихића, директора и уредника сарајевске издавачке куће „Залихица”, дошло је до неколико допуна и измена, па је тако у овом издању обрађен период у савременој српској поезији 1967–2007; заступљено је још осам песника.

Одлучили сте се, пре свега, за ауторе средње и млађе генерације. Нема најважнијих српских песника, који су у овом периоду били песнички веома живи?

У овој антологији заступљени су песници који су рођени 1941. године и после и који су прву песничку књигу објавили 1967. године и после, закључно са 31. децембром 2007. године.Заједничке карактеристике заступљених песника су, превасходно, антропоцентричност, универзалности експресивност. У овој антологији заступљени су превасходно песници који су ослободили нашу поезију дугогодишњег робовања фолклорној традицији и који су јој поклонили нови (ултра)модерни дискурс и сензибилитет, као по рецепту Милоша Црњанског који је једном приликом рекао: „Судбина нам је стара, стих нам је нов!”… За песнике из ове антологије поезија је, превасходно, тражење новог и превазилажење нађеног.То су, најконцизније наведени, основни постулати и критеријуми ове антологије, стога је лако објаснити зашто у њој нису нашли места поједини етаблирани песници (Слободан Ракитић, Рајко Петров Ного, Ђорђо Сладоје, Милосав Тешић, Дејан Алексић) чија је поезија у добром делу заиста антологијска, али која, ипак, мора се признати, није донела никакве иновације и промене на плану структуре и форме и креативне употребе језика.

Школски пример како су то радили песници из ове антологије можемо најбоље препознати у појединим песмама Слободана Зубановића и Драгана Јовановића Данилова у којима се експлицира синтеза класичне структуре и форме и (ултра)модерног језика и у којима дух добре традиције постаје креативно присутнији и јачи, а доживљавање света и времена сензибилније и комплексније. Наравно, ова антологија није радикални позив на рушење старих, институционалних вредности, али она свакако представља један јасно дефинисан преглед и пресек савремене српске поезије с краја XX и почетка XXI века, из којег се, готово аутохтоно, намеће архетип поезије каква ће се писати у првом кварталу овога века.

Књигом „Лавиринт круга” обележили сте четврт века професионалног бављења књижевношћу. Како оцењујете песнички пут који сте прешли од „Блуза за шаховску таблу” (1986) до данас?

Оцењујем га и доживљавам као пут од раног почетка до потпуне афирмације; као пут који није био нимало лак, напротив, био је пут препун одрицања и тешких искушења; пут на којем сам одбио да будем члан или део било каквог перфидног оркестрираног програма, клана или такозваних „хорских певача”, дакле, пут који је био можда спорији, засигурно и трновитији, али на којем сам остао свој: самородан, независан, непоткупљив, слободан...

А од песме „Утопљеник” (Вуковар, 1984) до песме „Родни граде мој, у болу, у тишини, у Пропилеју” (Вуковар, 2010), много тога се догодило?У којој мери је Вуковар, као ваш родни и разрушени град, оставио трага у песмама?

Рекао бих у великој мери. Сви они који боље познају моје поетско стваралаштво знају да сам неколико година пре вуковарске катаклизме написао на десетине песама које су пророковале да ће мој Вуковар, као и многи други „вуковари”, горети као Содома и Гомора. Није ми нимало драго што ми је та прекогниција донела такозвану титулу „пророка у свом селу” и што су се све те песме обистиниле, али тако је очигледно било суђено... Та тема ме дуго није напуштала,што значи да сам написао и доста постфестум песама о чему посебно сведочи књига „Ако се мртви једног дана врате”. А пошто се ове године навршава пуних двадесет година од те, најблаже речено, не само вуковарске него и светске трагедије, одлучио сам да „обележим” тај неславни јубилеј тако што ћу до Београдског сајма књига да објавим тематску књигу песама „Вуковарске елегије”.

Петер Хандке каже да сте песник посебног сензибилитета, сањар и визионар... Шта ових дана сањате, шта вам се догађа, чему се надате?

Петер Хандке је човек који је заједно са Жарком Радаковићем преводио и препевавао моје песме на немачки и објављивао их у најзначајнијим немачким и аустријским часописима (као што су Akzente, Manuskripte, Literatur Blatt i Novo argumente); Петер Хандке је човек који ми је (као председник жирија уз Михаела Кригера, Алфреда Колерича и Петера Хама) доделио 1999. године награду „Хуберт Бурда Приес” као најбољем младом песнику из источне Европе и тиме ме увео на велика врата у германску литературу; на основу безрезервних Хандкеових и Кригеових препорука користио сам 2002. године стипендију у једној од најзначајнијих кућа писаца у Европи, у чувеној Villi Waldberti коју је 1902. године основао Томас Ман... Да живим још три живота нећу моћи да се одужим Хандкеу на толикој помоћи и указаном поверењу. А шта сањам и чему се надам? Па управо то, да ми се још једном у животу догоди Villa Waldberta...

Шта се ново крчка у вашој литерарној кухињи?

Па крчкају се моји нови поетско-феноменолошки микроесеји које годинама пишем и објављујем под именом „Ејдетске слике”. Управо сам средином деведесетих у Културном додатку „Политике” имао колумну под тим називом. Волео бих да у овој години објавим „Ејдетске слике” као нову књигу која би изузетно кореспондирала и надопуњавала се са мојом Антологијом српског микроесеја XX века „Течни кристал” чије ће се друго издање појавити за неколико месеци у издању Графичког атељеа „Дерета”.

Зоран Радисављевић


Коментари1
21079
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

dan v
...ko ima cilj život mu je projekcija... pozdrav svevidećem piscu...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља