среда, 20.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:46

Титове скривене московске године

Аутор: Слободан Кљакићнедеља, 13.03.2011. у 22:00

Прва комплетна Титова биографија београдског новинара и публицисте Пере Симића ушла је у ред најтиражнијих историографских књига једног српског аутора. Само у Београду и у Загребу објављена је у 27.000 примерака, а са издањима на словеначком и македонском језику, уз управо објављено треће српско издање („Службени гласник”) њен тираж је за нешто више од годину дана достигао 58.500 примерака.

Иако и данас владају контроверзе око карактера Титовог политичког наслеђа, Симић каже да није очекивао толико интересовање публике за његове књиге о доживотном председнику бивше Југославије.

На нашу констатацију да су томе свакако допринеле стотине нових чињеница о Титу саопштене у седам издања његове књиге у државама бивше Југославије, Симић додаје претпоставку да су томе у прилог ишле и „оскудице које нам је донео либерални капитализам”, од кога су „више очекивали чак и Словенци, а камоли други народи бивше Југославије”.

Можда је, ипак, најважнији трећи разлог.

– Ако није нескромно – каже Симић – у обликовању Титове биографије највише сам имао на уму Борхесову мисао да је најважнија улога књиге да подстакне човека да мисли.

И додаје да је само тим путем могао да оствари свој основни циљ да књигу читају и они који Титу приписују врлине које није имао и они који га оптужују и за оно за шта он није крив.

Међу непознатим чињеницама из трећег, допуњеног издања књиге, издвајају се нови документи о Титовим „скривеним московским годинама”, уочи Другог светског рата, када се Броз борио за наклоност Стаљина и Коминтерне да би га поставили за секретара ЦК КПЈ.

Први пут је саопштен податак где је после стрељања у Москви сахрањен оснивач КПЈ Филип Филиповић; први пут су изнети подаци о последњем уточишту бројних Титових конкурената у борби за власт у КПЈ; први пут је објављено и Титово поверљиво признање да је „заслужан” што је 1938. у Москви ликвидиран генерал совјетске тајне полиције, НКВД-а, сарајевски комуниста Иван Краљ, који је илегално боравио у Француској:

„Из Париза сам у Москву послао писмо да Краља треба повући. Они су га повукли и нестао је послије. Изгледа да је упалило!”

Тако је под крај живота сведочио Тито.

Симић је обелоданио и платформу на основу које су се Тито и његови сарадници по доласку на власт у Југославији обрачунали са онима којима није било по вољи увођење бољшевичког експеримента у земљи. У поверењу, ову платформу је објаснио Титов први помоћник Едвард Кардељ, на једном тајном састанку комунистичких идеолога Источне Европе, одржаном у септембру 1947. у Пољској:

„Ми нашу опозицију не тучемо као опозицију, већ као агентуру енглеског и америчког империјализма, као упориште иностране шпијунске и диверзантске службе. И зато је тучемо безобзирно, физички је истребљујемо, судимо на смрт”, појаснио је Кардељ.

У последње две године, хрватски и словеначки новинари и историчари прогласили су Симића за „најбољег познаваоца Тита у свету” и „највећег светског титолога”.

Свакако и зато што је изнео и низ нових чињеница  о последњим месецима Титове владавине.

– Свесни његовог скорог одласка – истиче Симић – многи Титови сарадници су на затвореним седницама највишег државног и партијског вођства почели да се понашају као обични, нормални људи. Скинули су маске с лица и све отвореније износили тајне податке који су сведочили да је земља дотерала цара до дувара. Југославија је од 1970. до 1979. сваке године трошила осам одсто више него што је стварала; од 1976. до 1979. плате су за 30 одсто расле више од пораста продуктивности рада; од 1970. до 1979.  учешће Југославије у светској трговини смањено је за трећину; производња меса по једном пољопривреднику била је у Југославија иста као и у Бугарској, и тако редом.

На наше питање зашто је прво и друго издање своје књиге у Србији објавио под насловом „Тито, тајна века”, а треће под насловом „Тито, феномен 20. века”, Симић одговара:

– Као главни јунак ове књиге, Тито је данас за читаоце трећег издања мање тајна, а више феномен, него што је то био за читаоце претходних издања ове књиге.

Говорећи о „изузетно повољним” искуствима с промоција и трибина организованих поводом изласка књиге у Хрватској и Словенији, Симић истиче две слике из разговора с читаоцима у Марибору:

– Један учесник Другог заседања Авноја у Јајцу, на коме је Тито крунисан за вођу „нове Југославије”, озбиљно ми је замерио што сам написао да су тон овом оркестрираном догађају дали Титови пратиоци, смештени на галерију Дома културе у Јајцу: „Ја сам био на галерији и могу да посведочим да су они у партеру били гласнији. На сваки предлог председавајућег аплаудирали су и бацали капе увис. Многи од њих нису успели да их после нађу па су на крају остали без капа”.

Други учесник трибине ми је замерио што сам написао да је Тито био владар. Два пута сам му објашњавао да у тој речи нема никакве тенденције, а неко из публике ми је прискочио у помоћ, тврдећи да Тито није био владар, већ цезар, али мој критичар је остао упоран. На крају је ипак извадио 29,70 евра, купио књигу, дошао да се поздравимо и тражио да му се на књигу потпишем – сведочи Перо Симић.

Није залуд Борхес написао да је најважнија улога књиге да подстакне човека да мисли.


Коментари46
7be5b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

iz glave evo ja ne znam, pa nek neko odgovori
koliko je imovine oduzeo SPC a koliko rimokatolckoj zajednici u SFRJ, kolikom broju Srba je zabranio povratak na svoja imanja a kolikom Slo i Cro. Koliko je Albanaca muslimana preslo na Kosmet a koliko hriscana, pa jos Srba. Zasto je dozvolio da u vreme najvecih investicija-zaduzenja vise miliona najvrednijih i najplodnijih ode u gastarbajtere.
vito *
Тито је као потпуно непознат, дошао у Србију и успео српски народ посвађати. То му је једини успех.Српски народ је већ кренуо у борбу. Зашто Ј.Б. Тито није отишао у Хрватско Загорје и тамо покренуо устанак? Имали иједан живи титоиста да ми то објасни? Ако је већ општина Кумровец послала захтев за да се испоручи тзв. "кућа цвећа" у његов родни град зашто Србија мора то да отима од Хрватског народа.
Tatjana Kremenovic
Slazem se sa gospodinom Robertom da nije problem samo u Titu, problem je bio u nama jer smo Boga odbacili i zamijenili ga Titom.I kao sto se vidi to "blagostanje" koje mnogi hvale bilo je lazno i zasnovano na nemoralu, pa je moralo i da propadne.
Robert Obradovic
Srbija i dalje trosi milione evra da izbrise deo svoje istorije. Sramota. Najvece ulice nose imena vladara koji nisu nista ucinili za svoj narod. Svi Srpski vladari srednjeg veka, osim cara Dusana, proglaseni su svecima, a Srbi se ne pitaju sta su ti vladari doprineli Srbiji. O vladarima modernog dobakao sto su Milos, kralj Milan i njegov sin, diktator Alexandar Karadjordjevic, moglo bi se puno losije pisati nego o Titu. Ne treba zaboraviti da novinari pisu knjige novca radi. Oni nisu istoricari, niti ih istorija interesuje. Zalosno je da mnogi u Srbiji uzivaju da ocrne Tita, i da mu pripisuju sve moguce lose stvari. Naivno je misliti i osudjivati Tita za sve probleme zemlje. Pogledajte danasnju Srbiju, njene mafije, kriminal, nezaposlenost i bedu. Koga za sve to krivite?
Goran Tasić
Moje lično viđenje je da u bivšoj Jugoslaviji (a i sada na Balkanu) nikada nije bilo dobro za život. Na čemu se zasniva moje viđenje? Pa sećam se da je početkom 80-tih godina prvi put puštena reklama za belu mlečnu čokoladu u Nemačkoj. Prilikom povratka u Jugi na odmor, hteo sam da je podelim sa decom u komšiluku, međutim ona su to odbila jer su mislili da je pokvarena zato što je stajala na suncu. Drugi primer: čovek radi u firmi, privatno kući, supruga mu domaćica, deca se školuju i on gradi svoju kuću u to vreme. Novca se ima jer se vredno radi, ALI nema izbora prilikom kupovine! U to vreme su vam trebale odlične veze da biste kupili cement, blok, itd. a da ne pričamo o nekim građevinskim materijalima koji bi ulepšali dom (fasadna cigla, pločice, parno grejanje, itd.). Znači imalo se para, ali je izbor bio veoma sužen. Sada je izbor ogroman, ali se nema para. Po meni je prva konstantacija gora nego druga. Jedino zašto volim Balkan je zbog njegovih prirodnih lepota, ali i to će nesta

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља