У свету је досад успешно обављено више од 20 трансплантација шаке, а да би се такве врсте интервенција обављале и у нашој земљи неопходно је да држава стане иза таквог пројекта. Реч је о пресађивању овог дела тела с преминуле особе, које је углавном рађено код пацијената који су услед неке трауме изгубили екстремитет.
Проф. др Марко Бумбаширевић, директор Института за ортопедску хирургију и трауматологију Клиничког центра Србије и у свету уважени стручњак у области микрохирургије шаке, каже да су лекари у овој установи способни да изведу такве захвате, као и да се ниједна протеза не може меритис природним ткивом. Специфичност захтева је у чињеници да је шака веома сложен орган који се састоји од 27 костију, две главне артерије, великог броја тетива и вена, а да њено пресађивање траје до 16 сати.
– Хирурзи који се баве пришивањем екстремитета у нашој установи могу да раде и пресађивања шаке. Да би се организовала таква врста хирургије, потребно је да ту област уреди држава. Неопходно је да се обезбеде средства за пацијенте који би после захвата, а до краја живота, морали да примају такозвану имуносупресивну терапију, која је веома скупа и агресивна, а која је неопходна за пацијенте да не би дошло до одбацивања органа. Трансплантација екстремитета је најзначајнија код особа које су рођене без шаке, имају тешке деформитете или су изгубиле овај орган – истакао је др Бумбаширевић, који је пре неколико година добио признање Америчког удружења за реконструктивну микрохирургију и тако тада постао други Европљанин који је постао члан борда за субспецијализацију микрохирурга за лечење доњих екстремитета.
Поједини лекари истичу да оваква врста трансплантације није кључна јер живот пацијента не зависи од пресађеног органа. Ипак, већина угледних стручњака сматра да пацијент треба да буде тај који одлучује шта је њему важно и да ли жели да се подвргне овој методи лечења.
– Колико год недостајала некоме шака, постоји могућност да човек добије протезу, али досад ниједна није успела да замени функцију овог органа. Уз помоћ протеза људи су успели да врате моторику, покрете, али не осећај да имају шаку. Постоји један стручни консензус да је неопходна трансплантација код оних који немају обе шаке. Мислим да, ипак, треба питати оне који немају ниједан екстремитет шта мисле о томе – нагласио је др Бумбаширевић, који годинама добија позиве из целог света да одржи предавања из ортопедске области, посебно микрохирургије шаке.
У земљама у којима се раде трансплантације шаке постоје специјални протоколи о томе од кога може да се узме екстремитет. Правило је такво да најпре треба урадити типизацију ткива и да се „поклопе” резултати донора и примаоца. Најбоље место за пресађивање шаке је у нивоу ручног зглоба, а пацијенти после интервенције могу нормално да покрећу прсте и да обављају свакодневне активности.
Прва трансплантација шаке урађена је 23. септембра 1998. године у Француској, где је екстремитет пресађен човеку с Новог Зеланда. Ова трансплантација је тада доживела неуспех, јер се пацијент није није се придржавао режима живота који су лекари препоручили, па је 2001. године у Лондону тражио да му ампутирају руку. До сада су трансплантације екстремитета урађене код пацијената у Француској, Италији, Немачкој, Америци, Кини.
Данијела Давидов Кесар
-----------------------------------------------------------
Банке костију
Редовне трансплантације костију с преминулих биле би од изузетног значаја јер је драстично повећан број људи који доживе повреде у саобраћајним незгодама, приликом спортских надметања или им је ова интервенција потребна због компликација услед малигних обољења.
Многима би били спасени екстремитети када би се за пресађивања радила тако што би се користиле кости особа које се налазе у стању мождане смрти. У Србији још не постоји банка костију, односно установа која има специјалне фрижидере где би се оне чувале. „Банка костију је важна. Кости су најбоља замена коштаном ткиву и неопходна је у хирургији код траума екстремитета, као и код малигнитета”, истакао је др Бумбаширевић.
