У Коларчевој задужбини, на Студентском тргу, концерте одржава Београдска филхармонија, као и неки познати светски музичари, јер се свечана сала Задужбине сматра чудом акустичке технике архитекте Петра Бајаловића (1876 – 1947). Осим концерата, сале задужбине служе и „ползи” због које су и тестаментарно створене – народном просветитељству.
Задужбинар Илија Милосављевић – Коларац, по свему судећи, није завршио ниједан разред било које школе, о школовању нема икаквог трага у белешкама његових биографа, осим ако се под школом не подразумевају пијачни тргови подунавских градова, али је тврдо тестаментарно тражио да се сво његово богатство уложи у народно просветитељство. Када би се сад помолио из своје вечне куће на Новом гробљу, Коларац би вероватно задовољно заклимао. Задужбина ради, у њој се народ културно уздиже и што је најважније – зграда постоји.
Подигнута је. Што је велики успех! И поред милион динара у злату и 20 000 дуката, које су, између осталог, остале забележене у његовој последњој вољи, изградња палате просветитељства је каснила преко 50 година. Зашто? Е, то је већ прича о укрштеним животима једног од најбогатијих Срба свога доба и владајуће династије, како би се данашњих језиком рекло, сукоба тајкуна и политике.
До првог сукоба између трговца Илије Милосављевића, који је свом имену додао модификовани назив свог села Коларе, да би га по томе одмах препознавали у трговачким чаршијама на Дунаву, и кнеза Милоша Обреновића дошло је због – облачења. Кицошког.
Коларац је у Београд дошао као виспрени дечак без иметка.
„Ја нисам знао ни за глад, ни за жеђ, ни за сан, кад је требало радити и зарадити”, причао је касније.
Осим што је био радохолик, Коларац је умео и да буде разуман у љубави – радећи код чувеног београдског трговца Милутина Радовановића, „завео” је његову кћер Синђелију, и убрзо се с њом венчао.
Oбогатио се као у бајци. Волео је да показује своје богатство: на једној слици је приказан у бунди од самуровине, која је тада вредела 500 дуката. Шепурио се кроз београдску варош у оделу везеном срмом, а носио је и фес са златном кићанком. Када је кнез Милош видео конкурента трговца, толико моћног и нагло богатог, забранио му је да се „шепури”. Коларац схвата поруку и бежи у Аустро-Угарску. Постаје велики житни трговац у Панчеву.
Са Обреновићима се гледао целог живота, од 1800. до 1878. преко нишана. Неколико месеци пред смрт, Милан Обреновић га оптужује да је подстрекивао антидинастичку Тополску буну и ставља му букагије на ноге. Обреновићи су у њему видели главног финасијера опозиције. Не само да су га прогонили за живота, него и после смрти. Судови су били подстрекивани да оспоре Коларчеву тестаментарну вољу. Две судске инстанце су пресудиле у корист његових сестричина, које су тражиле да се поништи воља народног добротвора и да сва имовина припадне њима. Тек је највиша судска инстанца, потврдила тестамент. И тако је, због свих ових одлагања, укључујући ратове, Коларчева воља остварена тек пола века по његовој смрти. Али је остварена, на ползу народну.
Ненад Новак Стефановић
