среда, 30.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 23.03.2011. у 22:00 Мишa Ђурковић

Либија и међународно право

Данас се навршава дванаест година од почетка напада НАТО-а на нашу земљу. У исто време принуђени смо да посматрамо како се готово идентичан сценарио понавља у једној другој земљи која је данас не само гурнута у грађански рат већ се монструозно разара нападима из ваздуха и крстарећим пројектилима. Лично немам нимало симпатија за Гадафија као што га ономад нисам имао за Милошевића. Они су у тој игри такође средство, пуки повод за спровођење прецизних геополитичких и стратешких циљева великих западних земаља. Али имам пуно симпатија за несрећни народ коме се разара земља и који данас гине због потребе великих западних сила да коначно и физички овладају пребогатим нафтним пољима на источном делу Либије. Нису се случајно Ромел и Монтгомери тако крваво борили управо око Бенгазија.

Пре пет година управо је ,,Политика” објавила превод изванредне књиге Стивена Кинзера „Свргавања”. У њој су веома прецизно са довољно документованих извора реконструисани најзначајнији пучеви, војни удари и други облици смене легалних власти које су САД спроводиле у последњих 120 година. Сценарио је заиста увек исти од Филипина до Гватемале. Суштина је да се на све начине исконструише нека врста унутрашње нестабилности. Најважније је да се створи макар и привид опозиције која се легитимише као наводно демократска и аутентична, да би она упутила „легитимни” позив странцима да интервенишу и заштите људска права, демократију, спрече хуманитарну катастрофу итд. Операција се по правилу завршава сменом па чак и физичком елиминацијом неподобних лидера и њихових режима како би се поставили „људи од поверења”, који омогућују да се дебело наплате трошкови интервенција.

Најупечатљивији део читаве приче су лицемерна оправдања којима се овакве акције наводно легитимишу. На неки чудан начин западним лидерима не сметају брутална кршења елементарних хуманитарних права у Саудијској Арабији, као што им ни Мубаракова диктатура доскоро није била проблематична. Фасцинантно је како се Милошевић, Хусеин, Сомоза и други преко ноћи од гаранта мира и стабилности претварају у касапине и бруталне кршитеље људских права. Глобални медији су, по правилу, претходнице крстарећих ракета. Пре неколико година кад је Гадафи прихватио да преузме одговорност за ,,случај Локерби” и да обештети жртве постао је врло пожељан послован партнер. Но то очигледно није било довољно. Како расте глобална глад за енергентима (чему и даље највише доприносе неутољиви кинески захтеви), једини начин да се на несигурном светском тржишту обезбеди њихов доток јесте физичко овладавање простором на коме се они налазе. Тако постаје разумљивије како се снаге које су подигле војни устанак називају „демонстрантима” и представљају се као голоруки и незаштићени.

Оно што је новост у случају Либије јесте крајње контроверзна резолуција Савета безбедности УН из које се извлачи мандат за војну интервенцију. Многи коментатори наглашавају да је реч о даљој ерозији међународног правног поретка. Резолуција 1973 полако поставља преседан за сваку будућу војну интервенцију а да се при томе не прецизира ко је тај ко има право и ко треба да је спроведе. Без обзира на то што Обамина администрација у први план истиче Французе и Британце, свима је јасно да је ово наставак клинтоновско-бушовске политике интервенција у име наводно виших циљева.

Најзанимљивије питање јесу мотиви сталних чланица Савета безбедности које су остале уздржане иако су имале могућност да уложе вето. Кина, која је то недавно урадила у случају западних притисака на Зимбабве, демонстрирала је чврсто поштовање хантингтоновске парадигме о немешању у оно што види као домен интереса Запада. Као што се кинески судија разболео па није гласао приликом доношења одлуке Међународног суда правде о Космету, тако се кинеска држава уздржава од дешавања у читавом овом појасу који Запад доживљава као своју традиционалну сферу контроле. Кад је међутим у питању црна Африка у коју је Кина ушла са огромним инвестицијама у енергетику, инфраструктуру и пријатељство са локалним лидерима, ствари стоје другачије.

Занимљиво је и понашање Русије. Не улажући вето допустила је стварање преседана који би у хипотетичкој ситуацији могао и њу да угрози на подручју Кавказа. Накнадна Путинова оштра осуда интервенције делује врло неуверљиво ако се зна да Руси нису искористили механизам да се то спречи или макар учини нелегалним. Но, цене нафте страшно скачу, чиме се додатно пуни руски буџет, па је краткорочна перспектива изгледа надвладала принципе. Уз то, Русија такође постаје све суверенији контролор своје сфере интереса, што је у случају Грузије и демонстрирано. И ту је политика била изнад норми међународног права.

виши научни сарадник Института за европске студије

Коментари14
83f71
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Aleksandar T
Eksploatacija nafte u Libiji je pocela krajem pedesetih. Rat u severnoj africi nije imao nikakve veze sa naftom. To je nedopustiva greska za nekog ko pretenduje da bude 'istrazivac' geopolitickih tokova.
Marko-2 Marko-2
..malo sam stariji,pa mozda i zaboravniji pa m oprostite na novom javljanui,ali moram istaci da 'Medjunarodno Pravo" i specijalno Demokratija u Internacionalnom smislu,Pravdi,Zakonu,Ravnopravnosti ili Ljudskosti recimo - APSOLUTNO ne postoje u onom smislu sto ti pojmovi znace i u sta Nas uvjeravajunjihovi i nazalost,toliki Nasi..Zato nemojmo dalje njihovim gelipterima i Nasim-a njihovim apologetama dozvoliti da se "gadjaju" tim pojmovima.
Milorad Mrdjan
Medjunarodno pravo , kakav cinizam. Jos o medjunarodnom pravu jedino pricaju profesori univerziteta.Svi ostali su davno shvatili da je to obicna glupost za naivne i glupe ljude.
Matija Soskic, Kanada
Mislim da je nestrucno tvrditi da je svearapski ustanak, koji je ovih dana zahvatio i zemlje sa naftom i bez nafte, nastao kao rezultat nezajazljivog apetita zapadnih zemalja za naftom.
miloš slobodan
Sva ova politička dešavanja koja su prerasla u ratna dejstva,podsećaju me na potkresivanje voća u prve dane proleća.Ako se jedne godine ne potkreše grana pravilno, ili ako se potkreše nepravilno greške su neminovne.Prevesti na pravni jezik bilo bi svaka naopaka rezolucija SB UN ili pak nedostatak rezolucije jeste dozvola zapadno evropskom vojno političkom savezu da je delovanje vojnom i nevojnom silom podesno i po zemaljskim i nebeskim zakonima.Kada će se pojaviti vrhovni sudija koji će im reći PREKINITE.!!!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља