петак, 22.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:14

Дан када су се отворила врата пакла

Аутор: Живојин Ракочевићсреда, 23.03.2011. у 22:00
Призор из Приштине после једног од многобројних ваздушних напада

Нема градских звукова, нема аутомобила на улицама – све је смирено као пред свитање, а тек се спустио мрак. Струја је искључена, завијају сирене за ваздушну опасност. После сат времена велика бледа светлост се појави над Приштином, зграда се мало затресе и прозорска стакла зазвонише.

„Нешто је кренуло, нека нам свима Бог помогне”, каже Славиша Давидовић групи пријатеља која се окупила да заједно дочека рат. Добро је што не видимо једни другима лица у оном полумраку. Безнадежна равнодушност и тишина – почео је још један хаос, а осећај да сви, у неку руку, присуствујемо сопственом погребу брише онај нормални егзистенцијални страх. Професори, писци, сликари, вечити студенти гледају како се отварају врата пакла и чини се да имамо много времена за размену ових ледених емоција. А онда, као да је то језиво затишје експлодирало, са свих страна почиње да гори: авиони, крстареће ракете, наш ПВО, „мигови”, огромна ватрена лопта из правца манастира Грачаница, силовит удар ваздуха и светлости из касарне, градић Косово Поље осветљен као да сија сунце, на аеродрому „Слатина” сваки час нешто блешти, треште очајнички смешни рафали из аутоматских пушака...

„Један авион је пао у Грачаничко језеро”, јавља Љубо Лилић.

Откуд му та вест не зна се, као што се не зна ни како смо се те вечери разишли и куд је ко отишао. Сви знамо да се више никада нисмо састали. Човек пред оваквом силом има потребу да се укопа у земљу или да се бесмислено јуначи и игра са својим готово непостојећим животом. Наредни дани бивали су све тежи, чинило се да се небо спушта, гађан је сам центар града, разорена је сиротињска Моравска улица, пошта, сваки час нешто тресе, ПВО се готово више и не оглашава, ко има где малобројним аутобусима пребацује децу из овог узаврелог котла. Десетогодишњу Јулију Брудар родитељи шаљу у црногорско место Мурино, на сигурно. Тамо је погодио пројектил НАТО пакта, усмрћена је са сестром од тетке Оливером Максимовић (13) и дечаком Мирославом Кнежевићем (13).

Град почиње да оскудева у свему, малобројни путници и шверцери из Црне Горе доносе дуван, пљачкаши су за једну ноћ покрали све продавнице, бутике, златаре и радње, већином у власништву Албанаца. Полиција је ухватила једног лопова са 50 левих патика које је украо из излога. Бомбе падају на све стране, две огромне рупе, црне се усред гробља, у њима се и данас у време великих киша накупи вода, па личе на два мала језера.

Колоне Албанаца напуштају Приштину, српске власти говоре да беже од бомбардовања, Албанци и међународна заједница тврде да Слободан Милошевић спроводи етничко чишћење, да је логор на стадиону ФК Приштина, да се жртве српске репресије спаљују у пећима Комбината „Трепча”, јавља се о више од 100.000 мртвих…

Сирене за престанак ваздушне опасности нису се огласиле до краја рата, вести о масакру војника на Кошарама стижу из Клиничког центра, избегавам дрворед липа у Видовданској, јер у њему има превише читуља и лица које познајем. У полупусти главни град покрајине улазе, и из њега беже, чопори паса и крда коња. Почетак је јуна, професор хрватске књижевности Зоран Павловић коси прераслу траву на платоу испред Филолошког факултета. Страховита експлозија испуни простор, а он се онако полусагнут не исправи, него настави да коси. Са оближњег дрвећа, као да су гелери, у ваздух одскочише стотине врана. Животиње се још плаше бомбардовања.

Током ноћи 12. јуна у Приштину су ушле две колоне, једна руског Кфора, а друга српских прогнаника из Метохије. Русе је дочекао цео град и хистерична радост његових становника. Продужили су даље и заузели Аеродром „Слатину”. Прогнанике којима је УЧК запалила куће и побила оне који нису „кренули за Србију” зауставила је полиција да их не виде новинари и тако упропасте слику о „победи”. Преконачили су у дворани „25. мај”, истој оној у којој су се након „Олује” у Хрватској живели прогнани Крајишници, и заувек отишли.

Хаос је стигао у град. Разарајућа сила систематски је убијала и отимала по болницама, факултетима, школама, на улицама. „Не можемо за сваког Србина обезбедити по једног војника Кфора”, понављали су страни официри којима су на располагању стајале снаге од 54.000 до зуба наоружаних војника. Фактички је на сваког другог Србина долазио по један војник, хиљаде Унмик полицајаца и чланова разних мисија се не рачунају.

Уништен је сваки смисао опстанка, 45.000 Срба нестало је из Приштине, ниједног јединог српског детета, ђака и студента нема у приштинским вртићима, школама и факултетима. Институције, култура, живот, атмосфера, упорни и фанатични појединци нису преживели мир. Из покрајине бежи близу 250.000 Срба, Горанаца, Бошњака, Рома, Албанаца, Хрвата. Они дванаест година не могу да се врате.

Бомбе пале оне прве ноћи заувек су покидале чак и везе међу пријатељима. Бомбе што су месецима падале по Србима и Албанцима само су отварале циклусе насиља и путеве постојећег зла, а један од њих још траје, јер у Приштини данас живи тридесет Срба, већином стараца.

---------------------------------------------

Машан је штитио Албанце, њега нико

Вера да ће лудило престати и да је некакав мир ипак могућ испредала је фантастичне приче о тајном оружју, о томе да „ми њих на копну чекамо”, о официрском пучу у Београду и хапшењу Милошевића, о нагодби наших генерала са Америком. А у приштинској улици поред католичке цркве Машан Ракочевић је направио договор са својим комшијама тако што је одлучио да их штити и да им помаже. Месецима је, ауторитетом господина у годинама и још којечим, заустављао разне пробисвете, набављао храну и чувао домове оним Албанцима који су отишли. После Кумановског споразума коначно је могао да одахне. Док смо 10. јуна 1999. седели и гледали Милошевићев „победнички” говор, зазвонио је телефон. Сунчица се јавила и почела да бледи, глас с друге стране је рекао: „Зовем из Швајцарске, долазимо с НАТО пактом да вас кољемо!” Машана ова реченица није ни дотакла. „Какво клање, какве глупости. Ту мора бити реда”, одмах је смирио ситуацију. Слободан је нацији честитао мир. Недељу дана касније Машан је схватио да за његову породицу не важи никакав закон и заштита, морали су у расељеништво. Испред његове куће нико није стао и рекао: „Не дирајте ове људе!”


Коментари5
7f375
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Lazar Slavkovic
Ko je do 43.g verovao da je mogoce pobediti Hitlera a ipak su ljudi krenuli u borbu protiv zla.Ja sam jedan od onih koji je,svestan sile koja se okomila na nas,ucestvovao u odbrani zemlje od poludelog agresora. To je ucinio i moj otac u II.sv.ratu i zahvaljujuci njegovoj zrtvi i zrtvama mnogi drugih vi ste dobili tople stannove i "preko toga".A i on je imao majku nista goru od danasnjih,cak na protiv.Da g. Rakocevicu bila je to pobeda a ono sto je posle usledilo je cista ironija i cinizam.Zivi bili pa videli.
Ратко Крсмановић
НАТО изговори за агресије: СРБИЈА: „Слободан Милошевић убија свој народ на Косову“, који представља до зуба наоружан терористичка ОВК; ИРАК: „Садам Хусеин убија свој народ и представља опасност по светски мир“; ЛИБИЈА: „ Моамер ел Гадафи убија свој народ“, који представљају криминалне, до зуба наоружане групе терориста. РЕЗУЛТАТИ: Жртве, разарања, инсталирање НАТО база, пљачка, колонијални статус... И после свега, у земљи Србији има оних који би хтели у НАТО!?
Jovanka Vozdovcanka
Jos jedna "referenca" za slavljene zapadne vrednosti, demokratiju i evroatlantske integracije. NEKA POCIVAJU U MIRU !
Mister X
-Citam ovaj tekst, a iznutra me prozima ljubav prema evro-atlanskim integracijama.
matia matić
pakao je na ovim prostorima počeo 91,setimo se samo da je tada stanovništvo gradića iloka(100odsto hrvati) kraj vukovara i bačke palanke uz "zaštitu"jna prepraćen na slobodnu teritoriju hrvacke

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља