среда, 27.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56
Не само о послу: Миломир Марић

Једино Тита није срео

Као дете није правио несташлуке, напротив само је седео, читао и разговарао с људима... Тако је било и са Брозовим сарадницима, пријатељима, противницима. А онда га је Дедијер прогласио својим наследником
субота, 26.03.2011. у 22:00

Новинар, уредник и публициста Миломир Марић одувек је волео да обелодани баш оно што су други желели да сакрију. Таквом његовом сензибилитету комунистички систем је посебно представљао изазов и већ неколико деценија упорно покушава да разобличи заблуде и табуе тог режима. На ту тему написао је и контроверзну књигу „Деца комунизма”, а као наставак најављује и своје животно дело на хиљаду страница „Злочин и казна деце комунизма”. На њему ради од почетка распада Југославије, покушавајући да разјасни шта нам се све дешавало и зашто смо стално у неком трагичном неспоразуму са светом, зашто су други народи успешнији од нас, зашто се живи са мање стреса свуда, осим у Србији... Та необуздана новинарска радозналост донела му је углед, али и полицијске прогоне, претње смрћу...

На питање зашто га толико интригира комунизам, Марић одговара у шаљиво-ироничном маниру, којим се обраћа и својим гостима као аутор и водитељ  емисије „Ћирилица” на Хепи телевизији.

– Ја сам човек у годинама и памтим то време – каже, као да има бар сто година. – Био је изазов супротставити се једном накарадном систему. Ја сам се, као млад новинар, усудио да то урадим. Али нисам могао да претпоставим да ће после тога доћи нешто још горе. То није оно што сам желео у оним оловним годинама комунизма. Замишљао сам да ће систем вредности у друштву бити као на Западу. Очекивао да у Србији победи све оно најбоље што сам на светским путовањима видео, а догодило се обрнуто. Од тада смо у блату и никако да се извучемо.

Сумњиво лице

Срео се, каже, готово са свим Титовим сарадницима, пријатељима, противницима... Само се са Титом никад није срео.

– Још као млад сам постао сумњиво лице и било је неприродно да ми дозволе да му се приближим. Ваљда сам био једини грађанин који није могао да присуствује Титовој сахрани. У време његове болести полиција је често упадала у „Дугу”, јер је један наш новинар био оптужен и ухапшен, зато што је објавио фотографију из рата у Авганистану на којој је један од тих талибана био без ноге. У тој општој параноји испало је да смо се ми намерно поигравали са трагедијом Јосипа Броза коме је одсечена нога у Љубљани, у Клиничком центру. То су била времена лова на вештице, па су мени рекли, да и на посао не долазим док све не прође, да ми се нешто не би десило – добро се сећа.

На његово задовољство, из тог комунистичког миљеа је упознао многе умне људе, а са некима је чак и прешао границе формалности.

– Пошто нисам имао срећу да ми отац буде нека комунистичка буџа, ја сам као младић одлазио код тих чувених амбасадора, министара, Коче Поповића, Велебита, Вејводе, Прице, велике господе која је имала узбудљив живот и која је живела по свету и ширила мит о тој Југославији. Мој највећи учитељ био је, наравно, Владимир Дедијер. Кад сам, као млад, написао књигу, он је у „Политици” објавио текст у којем је рекао: „Сад могу мирно да умрем, родио ми се наследник”. Не постоји лепши комплимент. И остали су много учинили за мене, јер су ми говорили које књиге да читам, препричавали су ми своја искуства из различитих земаља, отварали ми контакте... Ја сам био као неки усвојеник те комунистичке номенклатуре. Јер, њихову децу те приче нису интересовале. Њихова деца су била сита свега. Или су се дрогирала, или су се бавила рокенролом, или су ушла у спољну трговину да зараде неке паре, или их није интересовало ништа. Много сам научио од тих паметних и занимљивих људи пре него што сам добио светске стипендије да одем на Харвард, Стендфорд, Принстон и да се образујем даље – каже са захвалношћу, јер му је то отворило врата да упозна и најславније, најбогатије и најлепше људе света, који су му такође остали у лепој успомени.

– Сви који су стварно нешто постали били су изузетно скромни, радознали и имали су саосећање за људе из некакве комичне земље из које сам ја долазио. Са тим шармом којим сам овде освајао такве људе, успевао сам и тамо. Да ли је то Наоми Кемпбел, Жизел Буншен, Михаил Горбачов, Умберто Еко, Артур Кларк или неки шефови ЦИЕ, уопште није било битно. Мада се причало, ако ме не пусте на врата, да ћу ући кроз прозор, никад нисам ушао нигде кроз прозор. Увек сам умео да се најавим и увек сам био примљен. И увек сам им био интересантан. То је највећи успех који сам постигао. То ме је и водило кроз живот – истиче Марић поносан, али и разочаран што уСрбији важи наопака парола да би сваког ко иоле вреди требало упропастити. То га је увек нервирало и зато је стално неприлагођен. Због тога има обичај за себе да каже да је човек из сенке.

Примитивни људи су страшно лукави. Они врло лако могу да упропасте неког ко није обазрив. Ја никад нисам био обазрив. Шта сам имао, свуда сам говорио и писао. Е, то није добро за каријеру. За каријеру је боље ћутати, него говорити. Боље ништа не знати, него превише знати. Они сматрају да сам ја велепоседник милиона непотребног знања и информација.

То ником не треба. Али, ја сам ипак увек покушавао да будем то што јесам, па кол`ко кошта, да кошта. Нисам хтео ни власт, ни функцију, ни силу, ни моћ. Био сам само гладан знања – признаје после толико година.

Грешком преживео

Марић је био такав од када је научио прва слова. Није правио несташлуке, него је само седео, читао и разговарао с људима.

– Већ у петој години почео сам да читам онај велики Нин, јер је то био омиљени лист мога деде. Кад сам пошао у школу, чим се заврше часови, ја право у градску библиотеку, зато што су ту долазиле све новине из оне велике Југославије, загребачки „Вјесник”, сарајевско „Ослобођење”, словеначко „Дело”... Моје вршњаке то није интересовало. Крио сам се од њих, јер би ми се смејали. Увек сам био пристојан и добар ђак. Тек после, кад сам одрастао, упознао сам људе из криминогене средине. Са некима сам се и дружио. Јер, сваком интелектуалцу је идол разбојник, као и оном разбојнику – интелектуалац. То су два света која се привлаче. Свако види у оном другом нешто што није он. То ме је довело и до тих мојих сукоба са Арканом, који ме је после осудио на смрт. Али, он и ја смо имали и међусобне симпатије. Често сам му говорио: „Аркане, бре, глупост је да се ти и ја свађамо. Ти најјачи, ја најпаметнији Србин, боље да се удружимо, па да марнемо власт или нешто друго” – присећа се Марић, срећан што је из сваке деликатне ситуације, икад је био забрањен, и кад су га хапсили, па и из ове кад су јурили да га убију, успевао да „охлади страсти” и да из ње изађе на некакав шармантан начин. То сад препричава као најузбудљивије хумористичке приче у животу.

– Ја сам грешком преживео, па могу од тога да збијам шале. Али, заиста сам се суочавао са врло тешким ситуацијама. Људи су ме, ипак, и као противника поштовали, јер сам био другачији од осталих – чини му се данас.

Кад је из Горњег Милановца дошао у Београд на студије, док су други јурили луде проводе, он је, пре свега, покушавао да постане господин.

– Тад је Београд многе људе цивилизовао, па сам сматрао да ће и мене. Новајлије су се трудиле да буду још пристојније од Београђана. Последњих двадесетак година тај град се више не може препознати. Све најгоре што је било у овом хаосу, слило се овде. Београд је потпуно покорен. Будући да сам цео живот провео као бескућник, кренуо сам у свет да тамо упознам велике цивилизације. Од Америке, преко Европе, до Русије. Нема где нисам био и живео. Све ме је интересовало. И галерије, и музеји, и ресторани... Тако је и остало закључује без лажне скромности.

Жене његовог живота

Памти као да је јуче било, да је још на првој години, враћајући се с факултета, стално свраћао на киоск испред хотела „Москва” да прочита страну штампу.

– Занимале су ме две ствари. Шта се догађа у свету и шта се дешава са Каролином од Монака, која је, отприлике, била жена по мом укусу. Хтео сам да једног дана упознам неку као што је она. Из француског „Пари мача” напамет сам знао у ком локалу је била, шта је радила, кад јој је пала бретела... – смешка се и прелази на ону прву тему.

 – У то време на политичким наукама учили смо марксизам и самоуправљање. Кад, на насловној страни „Тајма” спазим наслов: Marks is dead. Појавила се група бивших левичара, Француза, нових филозофа који су постали десничари, предвођениБернаром Анри Левијем, Андреом Гликсманом и осталима. Чекај, замислим се, тамо нам говоре да је Маркс жив, а ови кажу да је умро. Мени се то веома допало. Поготово што је Бернар Анри Леви на себи имао дивну белу кошуљу, а носио је и дугу косу, коју сам имао и ја. Рекао сам: „Хоћу да будем – то!” Због кошуље и фризуре, а и идеје су ми се свиделе! После ми је професор филозофије Вељко Кораћ, кад сам га питао нешто из историје што сам проучавао, рекао: „Имам једног студента, нешто је старији од тебе, и он исто хоће да смени Тита, па је ред да вас упознам”. Тако сам први пут чуо за Зорана Ђинђића. Кад сам га једном срео на Теразијама, а он – дуга коса, минђуша у увету и – дивна бела кошуља, пресликана оној коју је носио Бернар Анри Леви (е, сад, зашто је постао главни креатор сатанизације Срба кад је некад био наш интелектуални идол, требало би размислити) са насловне стране „Тајма”. Дакле, мене често ти спољни ефекти привуку – признаје.

Исто је и кад су жене у питању. Признаје да су оне посебно поглавље у његовом животу, а то што се прича да је увек био роб џиновских жена, не пориче.

– Све су обележиле неки део мог живота. Мада, оне се жале да су провеле младост одлазећи код тих излапелих политичара, писаца, филозофа, сликара... Ја сам их водио код таквих људи мислећи да ће и оне бити импресиониране као што сам био ја. Чак су се често и правиле да их то интересује, међутим, чисто сумњам. Оне су, ипак, очекивале да их водим на много узбудљивија места. Али, лепе жене су некад екстравагантне, па се сажале на разне несретнике и пробисвете. Тако сам ја уживао незаслужену пажњу тих жена. Успевао сам само да их засмејем, а да не испаднем смешан и да их тако заинтересујем за себе, али нисам имао чиме да их задржим. Ни богатством, ни славом. Нисам могао да им пружим ту заштићеност и обезбеђеност. Са мном се никад није знало шта доноси сутра. То жене не воле. Оне ипак изаберу сигурност. Добро, неке везе су и потрајале. Ево, Весна Радусиновић и ја сам већ дуго година заједно – подсећа.

Дана Станковић

-----------------------------------------------------------

Пропали планови

Марић је био уредник „Дуге”, „Интервјуа”, „Профила”, „Даме”, БК телевизије...

– Пошто сам као писац књиге „Деца комунизма” зарадио пристојне паре, толико да су они будући српски богаташи за мене тада били пука сиротиња, рачунао сам да ће мој живот увек изгледати тако. Испланирао сам да сваке две, до три године напишем по једну такву књигу и да зарадим довољно пара да бих могао да путујем по свету. Али, најмање су ми дали да радим оно што умем. То је да пишем. Кад сам се вратио са тог првог путовања, овде се заратило и сви моји планови су пропали. Остао сам без игде ичега. Нисам имао где да се вратим, па сам морао да постанем уредник да бих добио стан. А могао сам га купити да нисам све потрошио због те белосветске приче. Мада, кад боље размислим, они су мене намерно поставили за уредника „Дуге”. Претходно је њих четворо смењено због мојих текстова које су објавили. Вероватно су мислили: поставићемо њега да више не смењујемо друге. Та ситуација је донела дивне промене. Догодила се смена генерација. Раније су ту писали Момо Капор, Брана Црнчевић, Душан Савковић, Игор Мандић... Свако је отишао на своју страну, а на ред је дошла млада екипа, од којих сам створио чувена имена. Целокупна женска проза изашла је из „Дуге”. Попут Љиљане Хабјановић, Мирјане Бобић, Весне Малишић… Многи значајни људи, чак и најбољи студент Факултета политичких наука, који је имао просек десет нула, нула, Ивица Дачић, дошли су да пишу за тај лист. „Дуга” је тада толико била у моди да су сви желели да буду њени новинари, мада је то било опасно занимање. Неке је и коштало живота као Даду Вујасиновић.

-----------------------------------------------------------

Лепо му је на бувљаку

– Не спадам у покондирене тикве које јуре да буду виђене на пријемима, ревијама и премијерама. Овде у Београду најспокојније се осећам на бувљацима и пијацама. Ту проналазим старе књиге и срећем жртве транзиције. Паметне и образоване људе, докторе, професоре и интелектуалце које је ово нехумано време упропастило. Волим да разговарам са њима.

-----------------------------------------------------------

Плејбој милионер

Весниног сина Ведрана, Марић је прихватио као свог.

– Ведран је одрастао са мном. Студент је друге године Економског факултета и изузетно је паметан. Кад га питам шта ће бити по професији, он каже: „Бићу плејбој милионер”. Е, то сам ја желео да будем. Свашта ми је успевало, али то није. Ведран има све предуслове да то и постане. Весна и ја смо кренуло ни од чега, и нико нам ништа није дао. Све смо сами морали да зарадимо и купимо. Кад израчунам шта смо ми током мукотрпног живота зарадили, то би му било нешто као старт, кад то умножи, постаће оно што жели.


Коментари8
27626
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Goca Slikarka
Da ne bude na cirilici, casopis se zvao Jours de France, ja sam se malo zanela
Гоца Сликарка
Мени се његове емисије свиђају, први пут сам га видела то је било давних дана у Клубу књижевника , нећу рећи са ким да му се садашња жена не наљути, али он се тада забављао са Душком, а онда сам га видела пре четри год. на бувљаку али оном правом у Земуну, а Боже докле сам и ја догурала, али када је он волео Пари мач, ја сам волела један часопис који се звао Јоурс де Францаисе мислим да се тако звао, добијала сам га од татиног пријатеља који се бавио фотографијом, ту смо моје другарице и ја гледале све познате личности од Каролине од Монака преко Жак Дитрона (он се мени свиђао) , Адама, Миреј Матје до Брижитке, све трачеве смо знале , то је било рецимо осамдесетих и после је тај татин пријатељ умро и нас некилоко другарица смо се растале али када смо се нашле након пар година сетиле смо се тог часописа и онако седимо и причамо и кажемо некако сви у глас "Боже шта ли сада ради Брижитка" а једна која није учествовала у гледању Јоурс де Францаисе нас је погледала као да смо одлепиле, а м
olja bebad
Volim ovakve price... kao, bas smo bili "siroma" i mnogo smo se namucuili... zaboravljajuci , kada je potrebno, novinarsku etiku pa objavljujemo ono sto je receno "of rekord" i u privatnom razgovoru (Cosic) , pa malo radimo kad Karica (dzip, a garaza?).... I tako sve sami steknemo... Zapravo, rec je o vrlo pragmaticnom novinaru, sto i nije (vise) nikakva mana. Naprotiv... Dakle, nema mesta mistifikaciji, iako je ljudska osobina da se malo retusira, ulepsava...
Boban K
Stvarno retka vrsta... Svaka čast!
Slobodan MIKAVICA
Cudnovato, nikad nisam cuo za Milomira Matica.Sad kad citam ovaj njegov clanak nalazim sebe. Ovakvi ljudi mi se zaista svidjaju. On ce mi oprostiti, zivim vec 38 godina na zapadu tako da ne sledim nasu stampu.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља