четвртак, 03.12.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 26.03.2011. у 22:00
ПОД ЛУПОМ: СВИ НАШИ ДОКТОРА(Н)ТИ

Много научника, али много и неписмених Срба

Универзитети у Србији протеклих година као да су „штанцовали” докторе наука. Често низак квалитет њихових радова није поправио статус наше науке у међународној заједници... али сад се то мења набоље, тврди др Вера Вујчић, доскорашња председница националне Акредитационе комисије
Вера Вујчић

Сваки пети житељ Србије старији од 15 година је неписмен. Милион и по наших земљака завршило је само основну школу, а више од четврт милиона не уме ни да се потпише. На жалост, и међу онима са факултетским дипломама, покаже се с времена на време, има недовољно образованих, који не знају да употребе мало и велико слово а ни знакова интерпункције (рецимо, пишу американац и Српска традиција), не говоре стране језике, слабо се сналазе с именима историјских личности, мешају географске појмове са називима кафића...

Па ипак, таква Србија је успевала, све до ступања на снагу новог Закона о високом образовању, да произведе и по неколико стотина доктора наука годишње – а највише на приватним факултетима: само на два од њих је било одбрањено од 150 до 200 докторских дисертација, док је, на пример, Универзитет у Београду од свог оснивања (1905) до данас дао 8.500 доктора наука, а на свим државним универзитетима у Србији досад је проглашено 16.860 доктора наука.

Чак и без детаљнијег увида у одабране теме и квалитет њихових радова, оволика „хиперпродукција” докторанада у полуписменој Србији довела је, сасвим очекивано, до неповерења у знање и способности и оних који се диче стеченим титулама, и оних који су им омогућили оно „др” уз име (пре свега ментора са по десетак-петнаестак докторанада). Толико, да се у јавности већ с потцењивањем гледа на интелектуалце без титуле – мора да су много лењи, неспособни и тврдоглави кад у средини у којој „свако” може да постане доктор наука нису и они то постали!

На деградацију високог образовања и „штанцовање” доктората највише се жале ректори реномираних универзитета којима је више стало до научног престижа него до зараде, и декани факултета чији су докторанди стекли углед и у домаћој и у страној стручној заједници. Тако, рецимо, ректор Београдског универзитета проф. Бранко Ковачевић истиче да се озбиљан докторат ради од три до пет година, да један професор може највише десет докторанада да изведе током целе своје радне каријере, да је Правилником о докторским студијама и Стандардима за акредитацију програма докторских студија јасно наведено да и ментор и докторанд морају имати научне радове објављене у стручним међународним часописима... Сем тога, докторат би морао, после одбране пред комисијом, да буде признат и у стручним круговима.

На једног ментора – пет студената

А све је то далеко од оног што се најчешће дешава на појединим факултетима. У штампи је недавно објављено да су једном од ментора на докторским студијама извесног приватног факултета једине референце биле – радови објављени у домаћем часопису „Директор”! Зато не чуди што су и његови студенти стицали докторске титуле на основу танушних, неубедљивих и већим делом преписаних радова.

Најгоре је кад се овакви „брзопотезни” доктори запосле на универзитету, па онда добијамо и лош квалитет наставе и лоше студенте. Ипак, ситуација се мења набоље, што преласком на такозвану Болоњу, што новим домаћим прописима о чијој примени брину Национални савет за високо образовање и Комисија за акредитацију и проверу квалитета (КАПК) Републике Србије.
Доскорашња председница ове комисије (нова је управо изабрана), др Вера Вујчић, професорка на ФОН-у, каже за „Политикин Магазин” да су, упркос притужбама са неких универзитета на сувише строге критеријуме за избор ментора и полазника на докторским студијама (пре свега се мисли на број објављених радова у стручним часописима), после 1. јануара 2009. створени много бољи услови за подизање квалитета последипломске наставе и самих доктората.

– Акредитација докторских студија у складу са Болоњом почела је 2008. године, а како те студије трају најмање три, а највише шест година (од чега су првих годину и по дана настава и полагање испита, као и свуда у свету), практично тек сад добијамо прве докторе наука по новом систему. С обзиром на захтевније критеријуме које морају да испуне, и на државним и на приватним факултетима биће мање и ментора и полазника докторских студија: поред осталог, предвиђено је да један ментор може да води највише пет студената. То подиже квалитет и наставе и радова, а тиме и углед наше науке. Верујем да су прошла времена „штанцованих” доктората, а стварају се могућности за значајнији допринос активних истраживача – истиче наша саговорница, уверена да смо сада све ближи „Шангајској листи” на којој се, од земаља бивше СФРЈ, нашла само Словенија.

Далеко је „Шангајска листа”

Ни овога пута, међутим, научници и истраживачи са универзитета у Србији нису успели да се пласирају на чувену листу са 500 најбољих високошколских установа у свету, чији се стручњаци највише цене, а њихови радови најчешће наводе у литератури. На „Шангајској листи”, иначе, традиционално примат држе амерички универзитети: од првих десет чак осам је из САД (води Харвард) а два су из Велике Британије (Кембриџ и Оксфорд).

Већ осам година заредом је, додуше, Србија на првом месту међу „звездама у успону”, односно земљама са највећим процентуалним растом у укупној цитираности научних радова (према списку агенције „Томсон Ројтерс” водимо у чак десет дисциплина: биологији и биохемији, хемији, клиничкој медицини, рачунарским наукама, инжењерству, науци о материјалима, математици, неуронауци, фармацији и физици), али то само значи да се брже од других „аутсајдера” приближава „клубу најуспешнијих”. А када ће се тамо наћи, умногоме зависи од тога како српско друштво вреднује своје научнике, али и од озбиљности са којом сами научници приступају послу који раде.

Професор Ковачевић, ректор Универзитета у Београду, очекивао је да ће се ова најстарија и највећа академска установа у Србији (у саставу има 31 факултет) најзад наћи у друштву 500 најбољих, али... Проблем је, поред осталог, што се многи научни радови не налазе на порталу Универзитета, већ у интерним базама и на папирима, што професори у текстовима објављеним у страним часописима често наводе само име свог факултета, а не и универзитета којем он припада, а и промена интернет домена из „ју” у „рс” допринела је нашој мањој „видљивости”.

Како спречити плагијате

Марко Симендић, асистент на Факултету политичких наука (ФПН) у Београду завршио је мастер из области политичке филозофије на Универзитету у Јорку пре две године. Уз звање, знање и искуство, млади научник је из једне од најбољих високошколских установа у Британији кући понео и идеју како да овде, применом софтверског програма који је сам обрадио, стане на пут студентским „крађама” туђих цитата.

– Плагирање је проблем којим се на универзитетима у Енглеској баве врло озбиљно, а казне су изузетно строге,  често значе трајно искључивање са универзитета. Прописи и процедуре које се примењују у случају повреде академског интегритета су веома јасне. За почетак, на Универзитету у Јорку, рецимо, сваки је студент обавезан да присуствује интерактивној презентацији која објашњава шта је то недозвољено и неовлашћено преузимање резултата туђег рада: од њега се захтева да препозна плагијат међу примерима дозвољене употребе литературе и извора, јер тако ће најбоље схватити природу овог прекршаја.

А професори су сигурни да се студент који је успешно савладао тест неће сакрити иза свог незнања или чињенице да потиче из другачије академске културе. Такође, при сваком предавању текста, од семинарског рада до докторске дисертације, студент мора да потпише изјаву о академском интегритету у којој се дефинише плагирање као прекршај и у којој су набројане ригорозне казне за прекршиоце. Постоје и технички другачија решења овог проблема на универзитетима у Енглеској: неки студент, на пример, потписују овакву изјаву при упису. Рекао бих да се зато тамо мање „преписује” него овде.

Замисао да на ФПН-у применим некакво софтверско решење које би стало на пут неовлашћеној употреби туђих идеја некако се сама наметнула. Наиме, прегледајући есеје и семинарске радове студената прве године, установио сам да код одређеног броја текстова постоји извесна правилност - како у излагању аргумента, тако и у његовој садржини. „Ручно” претраживање Интернета потврдило је моје сумње, те сам решио да потражим делотворнији начин провере проблематичних текстова. Софтвер који користим је подједнако успешан у проналажењу плагијата на свим нивоима студија. Највероватније на нашим факултетима постоје и други који су на овај или онај начин установили аутоматску проверу студентских радова – каже наш саговорник.

Он додаје да је теже стати на пут другачијој врсти академског непоштења – унајмљивању специјализованих „фирми” или појединаца који нуде израду свих врста радова за новац.
– Једини начин да се овоме стане на пут је строга, поштена и стална контрола рада студента од стране ментора, као и непристрасна и озбиљна одбрана рада пред стручном комисијом. Нажалост, домаће ми искуство говори да одбране завршних радова често имају само формални карактер, што на озбиљним универзитетима у УК није случај – наводи Симендић, који се управо спрема да у Британији одбрани и своју докторску тезу.

Незадовољни квалитетом докторских студија

Скоро две трећине полазника докторских студија сматра да предавања која слуша нису задовољавајућег квалитета: иако су програми акредитовани, очигледно је да се оно што пише у плану и програму не подудара са реалним стањем. Само 20 одсто студената сматра услове за истраживачки рад добрим (што би требало да забрине све надлежне, јер онда ни резултати истраживачког рада не могу бити добри), а скоро три четвртине наших будућих доктора наука није боравило у иностранству ни на једном семинару, конференцији или студијском боравку (а желимо да се такмичимо са другим земљама у Европи и свету!).

До ових прилично поражавајућих, али отрежњујућих резултата дошло је Удружење студената докторских студија и младих истраживача Универзитета у Новом Саду, које је од 1. јула до 30. августа 2010. спровело анкету о докторским студијама у Србији, уз помоћ колега из Ниша и Министарства за науку и технолошки развој. Упитник је попунило 335 полазника докторских студија на државним универзитетима.

Анкета је показала и да се више од три четвртине докторанада није образовало за извођење наставе, иако половина њих већ сад учествује у настави. Скоро 90 одсто испитаника каже да нема могућност похађања курсева и семинара за извођење наставе. А међу коментарима анкетираних је и порука Министарству за науку: смањите годишњи број стипендиста и повећајте материјалне трошкове оних на пројектима, јер је важан квалитет, а не број стипендиста. „Мало је рећи да сам разочаран докторским студијама у Србији, пре свега непостојањем компетентних људи за надгледање и вођење докторских дисертација.

Људи који никада нису били истраживачи не би смели бити ментори. Наравно, проблем је што би онда број ментора спао на једноцифрен број...”, примећује један од докторанада, док други сматра да је већина ментора „тотално необавештена или незаинтересована да изађе у сусрет студентима”. Докторске студије су, каже, „потпуно запостављене, а студенти препуштени сами себи. Само поједини професори су активни у истраживачким пројектима, док остали тезгаре по приватним факултетима и више немају додира са истраживањем, а самим тим немају референце да буду ментори. Поједини професори који могу бити ментори преоптерећени су бројем студената докторских студија и не могу да им се посвете”.

Александра Мијалковић
-----------------------------------------------------------
Теме дисертација

„Контролисано ослобађање антибиотика из наносфера поли(Д,Л-лактид-когликолид)/хидроксиапатита синтетисаних у ултразвучном пољу”; „Испитивање процеса зрења у сремској кобасици”; „Неуросекретне појаве у једрима хипоталамуса шарана”; „Традиционални и савремени модели и методе социјалног рада у Либијској Џамахирији”; „Неке функционалне особености срца расхлађеног пацова и дејство В1 витамина на радну способност миокарда”;  „Прилог моделирању реда летења у ваздушном саобраћају”, „Испитивање хемијског састава, структуре и конформације компонената жалфије пореклом из Јордана”...
-----------------------------------------------------------
Почасна титула

Поред „правих” доктора наука, универзитети у Србији имају и оне почасне: један од њих управо је постао руски премијер Владимир Путин, како је образложено као изузетно истакнути појединац за доприносе који су од националног значаја, у овом случају за унапређење односа Русије и Србије.

Универзитет у Београду је титулу почасног доктора уручио и италијанском министру спољних послова Франку Фратинију (заслужном за визну либерализацију и приближавање Србије Европској унији), а пре њега је за носиоце овог звања проглашено 90 домаћих и страних угледника, међу којима и Роберт Мугабе (председник Зимбабвеа), Кенет Каунда (некадашњи председник Замбије), Ахмед Сукарно (бивши председник Индонезије), Ремзи Кларк (бивши амерички министар правде и врхунски правни стручњак), нобеловац Мартин Перл, угледни научници и професори Мајкл Флин, Јејл Пат, Ханс Петер Либиг, Каухито Иваија... наравно, и наш Јосип Броз Тито, и то два пута: 1972. године на предлог Факултета политичких наука и 1976, кад је предлагач била Војна академија.

Прва тититула почасног доктора наука је, иначе, на Универзитету у Београду додељена 1929. године Огисту Говену, француском научнику.

Универзитет „Мегатренд” је такође доделио почасне докторате личностима које су се, по њиховој оцени, истицале својим посебним заслугама, па је тако ову титулу 2007. добио либијски председник Моамер Гадафи, а пре њега, уз још неке стране истраживаче (футуролог Џон Незбит, историчар Хју Монтгомери), отац ректора поменутог универзитета Божин Јовановић, иначе пензионисани председник Савезне привредне коморе Југославије, и министар Милутин Мркоњић, први председник Управног одбора „Мегатренда”, који је том приликом искрено изјавио: „Част ми је, али ја ово не заслужујем”.
 

Коментари5
d8901
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jeлена Бошковић
Тачно је да у Србији стање школства није на високом нивоу као у развијеним земљама. Једна сиромашна земља као Србија не може бити конкурентна са западним универзитетима са мало материјалних средстава за науку и школовање докораната. Како могу докторанти путовати, када су у највећем случају препуштани сами себи. Наводи проф. Ковачевића указују да професори најпрестижнијих универзитета за целу каријеру изведу 10 доктораната којима су посвећени, брину о њиховом раду и напредовању. Није само да се објаве радови на СЦИ листи него колико је научник докторант способан да се бави науком, а не да му то буде престиж. Наука је сувише софистициран посао и тражи најталентованије младе људе који имају инутицију за бављењем овом послом. Код нас је постала хиперпродукција доктора наука, али мислим са овим поштравањем услова за менторе и студенте за објављивање радова да ће ситуација поправити на боље. Биће квалитетних ментора и докторанта, али Србија мора бити заинтересовано за успешне научнике.
Podaci nisu tačni
Podaci o broju nepismenih u Srbiji jednostavno nisu tačni, ali se stalno nekritički i neprovereno prepisuju po novinama, mislim zlonamerno, Što se tiče doktorata, nauke i univerzitetta u Srbiji, najednostavnija istina je - kakva zemlja, takvi i univerziteti i nauka.Sve je sa svim povezano, nemoguće je da je stanje u zemlji ovako katastrofalno, a da nauka i univerziteti cvetaju.Posmatrajte stvari malo više holčistički.
Lela Milic
Ovaj tekst je prilično nerealan, što se lako može proveriti upoređivanjem svetskih renomiranih fakulteta i srpskih. Prvo, na listi najuspešnijih fakulteta u svetu većina je privatna, sa izuzecima engleskih Cambridge i Oxford, koji su državni. Privatni fakultet ne znači automatski lošiji nivo nastave. U Srbiji je dosta profesora došlo sa BU, na primer. Dalje, da bi neko postao doktor, neophodno je objavljivanje radova u časopisima sa SCI liste. Proces objavljivanja je dugotrajan, zahtevan i veoma strog, zahteva znanje, tako da je to potvrda, a ne BU diploma. U svetu, zvanje doktora je odskočna daska u daljem naučnom radu, a ovde vrhunac karijere. Morate sami da investirate u istraživanje, da služite mentoru i da se snalazite za sredstva, literaturu i sve što je potrebno za naučno napredovanje. Obrnut slučaj od sveta, gde se otimaju oko dobrih studenata i investiraju u njih, prepoznaju talente. Pravo merilo znanja su cenjeni naučni radovi, a ne matični fakultet. To je činjenica.
Saša Marić
Nije samo problem to što ima mnogo nepismenih, već je problem i u tome šta je sa onim fakultetskim diplomama koje su dobijene pod sumnjivim okolnostima i na fakultetima bez licence . Znate li da imamo fakultetski obrazovane osobe koje neznaju ni tablicu množenja, neznaju naglas da pročitaju običan tekst iz novina i na kraju ima i takvih koji su dobili diplome a da nisu pročitali , bukvalno niti jednu knjigu. Na žalost , sutra ova zemlja treba da se osloni na njih.
dragan filipovic
Strasno.Porazavajuca slika o danasnjoj Srbiji koja tezi ka ulasku u Evropsku uniji.Sa ovim brojem nepismenih gradjana Srbije mi treba da se zapitamo da li je nama u toj plejadi najrazvijenih zemalja i nama mesto.Mora biti vise novca za obraovanje.Uvesti obrazovanje odraslih.Omoguciti odraslima besplatno obrazovanje.Opismeniti ljude najpre.Danas kada zivimo u vremenima savremenih elektronskih tehnologija gde infomacija postaje prioritet mi imamo ljude koji nisu zavrsili ni osnovnu skolu.Oni upravo prestavljaju ,,snazno,, biracko telo Srbije i time znacajno uticu na ishode prilikom izbora.Vreme je za duboke korenite promene u Srbije.Obrazovanje mora imati prioritet.A za tu oblast veca izdvajanja u budzetu ako zelimo demokratsku naprednu Srbiju.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља