Од нашег сталног дописника
Балтимор – Увек је занимљиво видети неку болницу изнутра, поготово ако нисте ни пацијент ни хитан случај, већ – новинар.
Нарочито ако је реч о једној од најпрестижнијих медицинско-образовних установа света. Посетио сам, са још неколико вашингтонских колега, страних дописника, ”Џонс Хопкинс медицину”, велики болничко-универзитетски комплекс који обухвата цеo један кварт Балтимора, лучког града у заливу Атлантика, шездесетак километара североисточно од америчке престонице.
Оно што сам унапред научио, то су чињенице да је то родно место модерне америчке медицине. Болница – и пратећа медицинска школа (прва таква комбинација на америчком тлу) – подигнуте су пред крај 19. века (1899), као дар балтиморског трговца и банкара Џонса Хопкинса, који је, пред своју смрт (1873), граду завештао иметак од тадашњих седам милиона долара (124 милиона данашњих), да се са његовим именом оснују и изграде ове две институције.
Био је то највећи филантропски гест у дотадашњој америчкој историји, чин који је име човека који је умео да зарађује овековечио на најбољи могући начин.
Томе, наравно, нису допринеле зграде саграђене Хопкинсовим парама, већ људи којима су поверене: на самом почетку четворица еминентних лекара тога времена којима су извршиоци његовог тестамента поверили болницу и школу.
Били су то људи који су имали и знање и визију, али и паре да своје идеје остваре. Први су тако почели да лекаре образују (дотле се доктор постајало махом шегртовањем: учењем од неког искусног у занату), први су увели систем стажирања (да се лекар који је тек завршио школу усавршава лечењем пацијената под надзором старијих колега), први су увели да студенти медицине од самог почетка школовања буду у контакту са пацијентима…
”Џонс Хопкинс” болница већ 20 година узастопно је, у рангирању магазина ”Ју Ес њуз и ворлд рипорт”, проглашавана најбољом, у конкуренцији око 4.500 медицинских установа Америке. Лекарска диплома са медицинског факултета ”Џон Хопкинс” универзитета, данас је једна од најпрестижнијих диплома света.
После једносатне вожње минибусом из Вашингтона, стигли смо у велики комплекс у којем је складно помешана архитектура првобитног здања са куполом из 19. века, са модерним зградама подигнутим у 20. – и са футуристичком четвороспратницом од алуминијума и стакла отвореном у октобру 2009.
Одмах смо, од стране домаћина, односно домаћице, Наталије Абел, Американке рођене као Рускиња, упозорени да можемо да фотографишемо све осим пацијената, чија је приватност овде апсолутно загарантована.
Током обиласка болничког комплекса, кроз чијих 80 улаза недељно прође 80.000 људи, сретали смо пацијенте, оне који су били у чекаоницама. Обичан свет. Фотографисали смо, међутим, неколико оних који су били на носилима у болничким ходницима. Али о њима нешто касније.
Језгровит ”брифинг” о новом, неки кажу револуционарном приступу, школовању лекара, дао нам је др Дејвид Вали, програмски директор за људску генетику, у аудиторијуму нове зграде факултета. Његова прва порука била је охрабрујућа за све: у блиској будућности, каже, предстоје драматичне промене у науци и на томе заснован велики напредак у медицинској пракси.
Скренуо нам је пажњу и да су међу студентима које ћемо успут сретати (има их 480, са постдипломцима укупно 1.300), будући професори и нобеловци – за око две деценије од данас.
Др Вали нам је објаснио и како”Џонс Хопкинс” будуће лекаре већ сада припрема за нову медицину 21. века. Кључна реч за ово је генетика – молекуларни склоп који сваком људском бићу даје посебност, тако да у целом људском роду не постоје две апсолутно исте јединке.
Традиционална медицина је досад лечила тако што је на основу просечних симптома, просечном пацијенту давала просечну терапију, која би, после упоређивања налаза пре почетка лечења, и у његовом току, одређивала да ли је она погођена или није.
Данас, на основу генетских информација, већ је могуће, каже др Вали, одредити најбољу терапију без ове процедуре ”пробе и грешке”, која ће бити различита за индивидуалне пацијенте који болују од исте болести.
Штавише, и прегледом здравог пацијента и анализом његовог генетског склопа, могуће је да се открије да ли у себи носи ризик за неки поремећај, и да се на основу тога нешто предузме да се елиминишу изгледи да се он разболи. ”Или да, на пример, одложимо болест – да ако је некоме предодређено да дијабетес добије у 45. години, то померимо на 65. Зар то не би било сјајно!”, констатовао је др Вали.
Студентима се, вели, од самог почетка усађује уверење да не постоје два иста пацијента. А кад се све узме у обзир – генетско наслеђе, утицај породице, заједнице, друштва и природне околине – нова медицина би могла да једног дана омогући оно што је сада само пуста жеља: перманентно здравље.
Видели смо затим где и на чему уче студенти ”Џонс Хопкинса”, несумњиво пробрани, што је нашем саговорнику дало самопоуздање да ће они повећати број нобеловаца са ”Хопкинса” којих је сада укупно 18. Видели смо њихове дигиталне учионице, модерну салу са тридесетак столова за обдукцију, али и важно одељење у образовању сваког будућег лекара” – одељење за ”клиничке симулације”.
У ходницима тог одељења наишли смо на поменуте пацијенте који леже на болничким носилима. Сликајући их нисмо нарушили њихову приватности – јер су од пластике и електронике. Медицински манекени који коштају од 30.000 до 300.000 долара сваки.
На њима се студенти уче да реагују у клиничким условима. Ти пацијенти дишу, ”срца” им куцају, реагују на захвате, док су на хируршком столу прикључени су на апарате. У случају грешке у процедури – ”издахнуће”.
”Ово је безбедно место да се погреши”, каже нам др Елизабет Хант, једна од инструктора у овом центру. Објашњава нам и да студенти овде уче тако што се све што раде снима са четири камере, тако да накнадно могу да виде где су евентуално погрешили и то исправе. На овај начин се уче и тимском раду.
На крају смо посетили лабораторију за генетске анализе, не баш велику просторију са пуно неких необичних компјутеризованих машина, које цео људски геном, след свих наследних информација људског организма, може да идентификује за око 10 дана, са 99,94 одсто тачности… И посету завршили помало ошамућени.
