недеља, 05.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:08

Живела револуција нек је далеко од мене

петак, 15.04.2011. у 22:00

Ако се негде исписује нови експериментални роман, реченица која носи непознату унутрашњу светлост, онда тај писац сигурно не седи ни у Мадриду ни у Сијудад Мексику ни у Буенос Ајресу… У овим и свим већим глобализованим градовима писци данас следе диктатуру тржишта јачу од било какве друге политичке, или идеолошке стеге. „Нови Маркес, ако га има, исписује своје ретке негде у забити Парагваја, можда у неком недоступном селу Венецуеле, или у каквој балканској усамљеној варошици”. Тако о могућности да нас у данашњем времену обрадује уметнички експеримент у писаној форми, попут оног „бума” какав су нам шездесетих и седамдесетих приредили Латиноамериканци, за „Политику” говори венецуелански писац Хуан Карлос Ћиринос (41). Протекле недеље био је гост Института „Сервантес” у Београду, где је са шпанским писцем Фернандом Мартинесом Лаинесом и професором Далибором Солдатићем, нашим највећим стручњаком за хиспаноамеричку књижевност, учествовао у дебати о „Двоструком писму, или о две верзије једне историјске чињенице” поводом двестоте годишњице од независности Латинске Америке. Ћиринос је иначе као и многи други писци са јужноамеричког континента настањен у Мадриду, једном од највећих издавачких центара за литературу на шпанском језику.

Магични реализам нестао је из савремене латиноамеричке књижевности, за читаоце широм света, ваш континент изгубио је маркесовску егзотику? Зашто млађи писци прекидају овај правац који је толико узбудио љубитеље писане речи?

То је природан процес, синови желе да се одвоје од својих очева, и да испричају савремену или историјску причу својим језиком. Већ петнаест година извиру „постбум” генерације писаца. Не ради се о томе да млађи писци желе да убију Маркеса, Борхеса, или Кортасара. Они хоће да наставе да пишу, у њих је усађен и овај правац, али не желе да их етикетирају. Венецуела је одувек у своју културу доводила дела из целог света, преводили смо са француског, енглеског, српског… и зато имамо прилику да се упознамо са различитим великим писцима из света, као што је на пример Иво Андрић. Читао сам и њега, као што сам одувек читао јапанску поезију, јер све смо то имали пред собом као светску литерарну баштину. Тако смо се и формирали у уметничке космополите. Али се сав тај глобализам ипак слаже на једно латиноамеричко језгро, који нас идентификује.

Ви живите ипак у Шпанији?

Већ петнаест година. Јер Мадрид, Буенос Ајрес и Сијудад Мексико су три уметничка центра за хиспаноамеричку културу.

Како се код вас стварају хероји, да ли се манипулише са митом о Симону Боливару, о коме сте ви писали више пута?

За нас у Венецуели Боливар је са нама откако смо се родили. Он је већ сто педесет година за нас готово митска личност. Отац нације, наш херој. Помислите само да се у Венецуели, наш новац зове Боливар, највиши планински врх се зове Боливар, највећи интернационални аеродроми такође… Сви централни тргови у свим градовима носе његово име. Он је наш борац за независност, романтичар, симбол нашег идентитета. Тако је било и раније. И пре Чавеса „боливаризам” је као покрет био снажан.

А шта је председник Уго Чавес урадио са тим симболом?

Када је дошао на власт, он га је вешто покупио у своју политику, са намером да се претвори у Боливаровог наследника. То је интелигентна стратегија, која је нанела штету нашем највећем симболу. Јер данас ће се у свету Боливар поистовећивати са актуелним председником Венецуеле. Сантерија, која иако незванична, преовлађујућа је религија у Венецуели, сматра Боливара својим свецем.

Који други хероји су данас узори младим генерацијама у Латинској Америци?

Данас хероје стварају медији: то су глумци, певачи као што је колумбијски кантаутор Хуанес, који носи мајицу са ликом Че Геваре па тако спаја идеолошке или политичке симболе са уметничким наступом. Али то су емотивни симболи. Један седамнаестогодишњак не размишља о томе шта је и ко је био Че Гевара већ му се допада фотка Корде на Хуанесовој мајици.

Како објашњавате то што код председника Венецуеле долазе чувени холивудски редитељи и глумци, као што су Шон Пен, или Оливер Стоун, да се са њим друже?

Можда се нешто слично дешава и код вас. Шону Пену, великом уметнику, не свиђа се политика Вашингтона. Он открива Чавеса, који такође из свих топова гађа Вашингтон. Пен на основу тога закључује да је Чавес прави човек. Ако је Буш лош, то не значи да је Чавес добар. Ја бих Шону, и сличнима рекао, дођите да живите годину дана у Венецуели, али не као Чавесов гост, него као обичан грађанин. И видећете како ћете да прођете.

Да ли су ти холивудски левичари учинили услугу Чавесу?

Наравно. Али таквих салонских левичара има по целом свету. Они живе веома комфорно у својим земљама, а сањају о револуцији у некој земљи „трећег света”. То су чависти, али живе у Француској са Саркозијем, или чависти али живе у Мадриду, Лондону, Риму…Живела револуција, али нека буде негде далеко!

Зорана Шуваковић


Коментари1
c7a57
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Stevo Stevic
"Holivudski levicar", koja smesna sintagma! Da li bi se moglo reci i "rudar- aristokrata"?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља