Жарко Јокановић, књижевник, сценариста, глумац, политичар... и његова супруга, глумица Милица Милша прихватили су да ми дају двоструки интервју. „Двоструки” зато што одговарају на иста питања, а договорили смо се – да се не договарају око одговора.

Он је, као ванбрачно дете, одрастао с мајком Слободанком и баком Јелом Ђурђић у Ужицу, а она, мажена и пажена, уз оца књижевника и академика Антонија Исаковића, и мајку, архитекту и књижевницу Лепосаву Миланин, у Београду.

Више од дванаест година живе заједно са њеним сином Антонијем који је, када је био мали, запретио мајци да ће, ако се разведе, остати да живи са татом Жарком!

Чему су вас учили родитељи...

Жарко: Живео сам са мајком и баком. Училе су ме да будем поштен, правдољубив и свој, вредан и несебичан, да дајем – да бих имао, да се бавим собом, а не другима. Биле су храбре и достојанствене у својој немаштини, али вредне и пожртвоване, хумане и добре. Биле су ми и остале узор, јер су од наше породице правиле малу и срећну оазу, пружајући ми љубав, поштовање и подршку. Училе су ме да, ако хоћу да прођем кроз село, не треба да се осврћем за лавежом сваког пса. Училе су ме да увек, пре свега и изнад свега, будем човек.

Милица: Учили су ме да следим свој пут и да сама пронађем срећу у своме животу. Били су ми подршка у свему. Они су ме, својим примером, учили да су човекољубље и хуманост највеће људске врлине и да је помоћ човеку у невољи – неизмерна радост онога који помаже.

... a чему школа...

Жарко: Имао сам предивног учитеља, наставнике и професоре. Свако од њих је уградио неко добро у мене и на томе сам им бескрајно захвалан.

Милица:Поред стицања знања, у моје време школа је имала и васпитну улогу. Пријатељство и солидарност – биле су вредности које су се некада у школама пажљиво гајиле.

Зашто сте променили презиме?

Жарко: Када ми је отац погинуо, имао сам 15 година. У болном сазнању да се наши путеви никада неће укрстити, узео сам његово презиме, које до тада, из неког свог дечијег бунта, нисам хтео да користим.Томе су пресудно допринела његова браћа, која су тек тада сазнала за мене и који су ме прихватили као сопствено дете. Изгубио сам оца, али сам добио новооткривену, велику породицу Јокановић.

Милица: Ја презиме, заправо, нисам мењала. У личној карти пише Исаковић, мада је у венчаном листу додато и Јокановић. Милша је мој надимак, од маме дар, који се временом претворио у моје „презиме”.

Како бирате пријатеље?

Жарко:Срцем. Значи, без трунке калкулације.

Милица:Искључиво и једино емоцијама.

Шта вам је обележило живот пре...

Жарко: Веровао сам у бајку да ће се појавити принцеза – лепотица, која ће пољубити мене, жапца, претварајући ме у принца.

Милица: Мојсин Антоније, сада матурант Гимназије „Руђер Бошковић”, који управо спрема пријемни испит за Факултет за медије и комуникације – смер дигиталне уметности и нових медија.

... а шта сад откад сте заједно?

Жарко: Бајка се остварила, појавила се принцеза лепотица и пољубила ме – једино је изостао ефекат претварања жапца у принца. Али, ту је један други принц – мој син Антоније и на њега сам неизмерно поносан.

Милица:Ја, плус Антоније, плус Жаца, плус три пса – једнако срећа, љубав, радост, весеље, спокој...

Да ли планирате живот или – како падне?

Жарко: Не планирамо, али се трудимо да лепо „падне”.

Милица: Балансирамо и трудимо се да ми не попадамо.

Шта све подразумева љубав?

Жарко: Љубав је безрезервно давање, зачињено разумевањем, поверењем и подршком. Лепота ћутања с оним кога волиш. Узбуђење спајања. Корачање ка истом циљу. Љубав је кад у дубокој старости она истински помисли и каже: „Како си ти мени леп”, а ти истински поверујеш у то... и умреш од среће, заљубљен као неки дечачић.

Милица:Љубав је Жарко.

Како тумачите хришћански став о љубави?

Жарко: Љуби ближњег свог више него самога себе. Тако ми је лепше.

Милица: Мораћу да се научим да волим себе као што волим своје ближње.

Колико љубав зависи од лепоте, еротике, верности?

Жарко: Љубав не зависи ни од чега. Она се појави ниоткуд и ако је права, онда је безусловна и свевремена. Онда је све остало само њена последица.

Милица: Лепота је у оку посматрача, еротика је у погледу, верност је сенка љубави...

А да ли верујете у љубав без тајни?

Жарко:Не само да верујем – ја такву љубав живим.

Милица:Где има тајни – нема љубави.

Која је ваша формула успеха?

Жарко: Милица. Све остало су пратеће појаве и логична последица те базичне формуле.

Милица: Неразмишљање о успеху. Једноставно, све што радим – радим најбоље што могу.

Да ли је живот и партија шаха?

Жарко: Живот треба да буде лепота и радост, колико год је то у нашој моћи. Ми смо мајстори да сами себе урнишемо, да често живот претварамо у бесмислене борбе у којима „једемо” једни друге, или, пак жртвујемо себе или друге зарад небитних ствари.

Милица: Чини ми се да би живот био лепши уз партију „човече не љути се”.

Која је добра, а која лоша особина партнера?

Жарко: Миличина добра особина се зове Милица, а лоша особина Жарко.

Милица: Мој Жарко је саткан само од добрих особина. За мојих дванаест година упорног истраживања, не пронађох ниједну лошу.

Шта је у животу највредније?

Жарко: Породица и пријатељи.

Милица: Здравље.

Да ли се и свађате?

Жарко: Наравно. Нормални смо људи. Ко каже да се не свађа – патолошки је лажов. С ким, ако не с њом? Само, наше свађе се мере секундима. Ни она ни ја не трпимо стање „посвађаности”. Ми се углавном смејемо.

Милица: О, да! У ствари, кад боље размислим, нама свађа дође као увертира за пољубац и загрљај.

Шта све у свађи можете да кажете?

Жарко: Све. И она мени и ја њој. Коме, ако не једно другом?

Милица: Све, све, све... И више од тога...

Колико се сад удварате једно другом?

Жарко: Као првога дана. Интензивно, маштовито, учестало, духовито, смело... Наравно, ја се удварам њој... То је усуд мушкарца који има прелепу жену... Стално мора скретати пажњу на себе, како би сопствену несавршеност бацио у сенку свога шарма.

Милица: Удвара ми се сваки пут кад тражи да једе, а ја њему сваки пут кад однекуд донесем кући неку нову, напуштену животињу.

Да ли сте верници?

Жарко: Јесам. Верујем у Бога, онако како га ја замишљам. Верујем у Бога, а не у попа – како то каже један лик из мог романа „Кругови моћи”.

Милица: Верујем у Бога. Прва књига коју сам прочитала два пута и стално је читам јесте Библија.