петак, 10.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 17.04.2011. у 22:00 Зоран Радисављевић

Ћоравом не вреди намигивати

Д. Стојановић

Иво Андрић, књижевник, дипломата, члан САНУ, добитник Нобелове награде за књижевност, рођен је у Долцу, код Травника, 1892. године. Умро је у Београду 1975. године. Школовао се у Вишеграду и Сарајеву. Студирао је у Загребу, Бечу и Кракову. Био је припадник Младе Босне. У Београд долази 1919. године, ради у Министарству иностраних дела. Дипломата је у Риму, Букурешту, Паризу, Мадриду и Берлину. Докторирао је у Грацу (1924) на тему: „Развитак духовног живота у Босни под утицајем турске владавине”. Одбија да уђе у „Антологију новије хрватске лирике” (1933). Други светски рат провео је у Београду.

Књижевну каријеру почео је књигама песама у прози: „Ex Ponto” (1918) и „Немири” (1920). Аутор је романа: „Травничка хроника”, „На Дрини Ћуприја”, „Госпођица”, „Проклета авлија”, „Омер-паша Латас”, збирки прича: „Немирна година”, „Жеђ”, „Јелена, жена које нема”, „Знакови”, „Деца”...

Око њега сада се отимају српска, хрватска и босанска књижевност. Сви полажу право на њега, чак и они који су га се до јуче одрицали, замерајући му што се определио за српску књижевност.

Мирко Марјановић, уредник Матице хрватске у Сарајеву, уврстио је у едицију „Хрватски писци у БиХ у сто књига”, и четири романа Иве Андрића. Марјановић мисли да је Андрић писац три народа. Он је, пре свега, светски писац, па европски, па српски, хрватски и босанско-херцеговачки.

Иако су први спор у Општинском суду у Сарајеву добили, Драган Драгојловић, упрaвник Задужбине Иво Андрић у Београду, плаши се оркестрираних притисака на Кантонални суд у Сарајеву, који у спору одлучује у другом степену. По њему, правно, све је чисто.

– Ако сада Андрић буде проглашен хрватским писцем, иако је све што је вредно и значајно написао српском екавицом, да ли то значи да неки нови Мирко Марјановић за двадесетак година може поставити питање да ли српско писмо и постоји када је њиме писао највећи хрватски писац. Сличност између српског и хрватског језика некима можда ствара проблем. Онима који имају проблем, нека отворе Андрићеве књиге. Није Иво Андрић једини који је писао српским језиком, а био је пореклом из друге националности. Сигурно да има таквих случајева и у Хрватској, као и широм света. Није само један Србин писао другим језиком и постао писац других земаља и народа, а не српски. Значајан савремени амерички песник Чарлс Симић, рођен је у Београду, од оца и мајке православне вере, али није српски песник. Б. Вонгар (рођено име Сретен Божић), рођен у Шумадији, пише у Аустралији на енглеском, и није српски, већ аустралијски писац, српског порекла. И никоме то није битно – каже Драгојловић.

Андрић је, као и сваки велики писац, не спори Драгојловић, писац свих народа и свих својих читалаца. По томе је он писац и свих бивших Југословена. Али, језиком којим је писао постао је српски писац. У Србији је живео, у Српској књижевној задрузи су му изашле све три књиге прича, штампане пре Другог светског рата, био је члан редакције библиотеке „Српска књижевност у сто књига”, коју су покренуле и штампале заједно Матица српска и СКЗ, у тој библиотеци објављена су два дела Иве Андрића. 

Помирењу у региону, сматра Драган Лакићевић, књижевник, главни и одговорни уредник Српске књижевне задруге, не може се допринети фалсификатима, релативизовањем истине и пристајањем на огрешења о чињенице које се тичу темеља баштине и културе. Кад је о Иви Андрићу реч, он је, ваљда, за живота, и сам, рекао све, поготово када је, као члан Уређивачког одбора едиције „Српска књижевност у сто књига” Матице српске и Српске књижевне задруге, одредио своје место у овој књижевности, од усмене и средњовековне, до савремене. Било је то од 1957, у два издања, до 1971. године. Његова „На Дрини ћуприја” штампана је у едицији „Српска књижевност у сто књига“ године 1965. Имао је тада 73 године. Можемо ли сада рећи да он није знао шта ради, ко је, или да је због нечега лагао?

Велике људе поштујемо тако како поштујемо њихове ставове, осећања, истине. Неки ће рећи да је Андрић, рођен у Босни као католик, одлучио да буде српски писац – неког датума: рецимо, кад је ушао у Коло СКЗ 1924. и 1936. књигом „Приповетке 1 и 2”, за коју је добио награду Српске краљевске академије, чији члан постаје 1926, са 34 године... Или, кад је 18. септембра 1942. у Соко Бањи написао познато писмо др-у Светиславу Стефановићу: „Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књиж. задруге и члан њеног бившег књижевног одбора...”

Не. Шта је био Иво Андрић сведочи још 1918. године песник и драмски писац Иво Војновић, који у писму своме брату Лују пише: „Шаљем ти и дјело ExPonto које је побудило велику сензацију. Писац млади катол. Србин из Босне, идеални младић. Он је сад овдје на челу Књижевног југа, мој свакидашњи друг, једна од најбољих и најрафиниранијих душа што сам игда нашао”.

Има ли „идеални младић“ разлога, пита се Лакићевић, да се старом Војновићу лажно представља?

– Апсурдно је и узалуд данас доказивати оно што се одавно зна, да ћоравом не вреди намигивати. Ми аргументима не можемо злонамерним Хрватима и Бошњацима било шта доказати, али богме ни нашим политикантима, трговцима светињама, па и као суза чистој Андрићевој књижевној припадности. Како ко о другима суди, тако о себи сведочи. Андрића може да штампа, сматра Драган Лакићевић, свако ко регулише ауторска права. Не мора да напомиње да је српски писац. Али, није ни тачно, ни морално, да га присваја било која друга нација и држава… Писац не припада теми и простору фабуле, него језику и култури коју баштини.

-----------------------------------------------

Штета за Босанце

Био је и још увек је хваљен, дељен, присвајан и одбијан у Босни, пише поводом „случаја Андрић” Southeast European Times.

Овај извор наводи и да Загреб никада није у потпуности прихаватио Андрића , јер је његов успех сагледавао у светлу просрпске оријентације. У Сарајеву, до 1992. нико није критиковао Андрића.

„Оно што је Андрић писао проузроковало је више штете за Босанце него све армије које су пустошиле Босну”, изјавио је академик Мухамед Филиповић. Са њим се слаже и књижевни критичар Мухсин Ризвић који је рекао да је „Андрић идентификовао себе са свим егзекуторима Босне, пишући о Босанцима у погрдном смислу”. „Босанци су у Андрићевим делима описани као лопови, проклетници, перверзњаци и негативци”, изјавио је Ризвић.

Коментари7
ef28c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Вук Стефановски
Лала Лаловић, тако је то због ватиканске глупости на овим просторима. У Хрватској, чим неко промени веру у римокатоличку, одмах га уписују као Хрвата. То је бесмислено! Шта има вера да тражи у нацији! Ево, ја сам Србин, и, ако сад проеним веру у римокатоличку, не пада ми на памет да и даље не будем Србин.
Prosrpski Hrvat
''Slucajno'' sam 1992 god. pa sve do polovine 1994 bio u muslimanskom dijelu BiH i mogu da vam kazem da su ime i djelo Andrica bukvalno bili lincovani (imena ulica s njegovim imenom skidana itd.), uostalom kao i sve sto je bilo povezivano sa Srbima i Srpstvom. Inace prosto je nevjerovatno s koliko licimjerja se sada hrvatska i muslimanska strana utrkuju da svojataju Andrica, Selimovica, pa cak i Santica iako se vrlo dobro zna ciji su pisci bili i kako su se izjasnjavali, uostalom ostavili su pisane dokumente u vezi toga, pametnom dosta.
Lala Lalovic
Srbi katolici ne postoje. Juzni Sloveni u Srbiji, koji su rimokatolicke veroispovesti su ili Hrvati ili Bunjevci ili Sokci.
Dule K
Pa nisu svi katolici (Juzni Sloveni) Hrvati,eto u Boki ima puno Srba katolika...
Мирко Грбић, Бањалука
Није тачна тврдња аутора текста да до 1992. г. нико у Сарајеву није критиковао Андрића! Наведени цитат Мухамеда Филиповића је из есеја" Босански дух у књижевности, шта је то ? " , објављен је чак 1967.г у часопису "Живот" поводом књига" Камени спавач" Мака Диздара и "Дервиш и смрт" Меше Селимовића . Босански дух је по Филиповићу сушта доброта , љубав ,скоро будистичка доктрина ненасиља! А онда су 25 г. послије тога почеле да лете бисте писаца са постамената по Босни. Андрићева у Вишеграду, Ћопићева у Босанској Крупи, испред зграде Издавачког предузећа Свјетлост у Сарајеву ,свих 6 биста! И Мешина и Андрићева!Све по законима "босанског духа" али не само у књижевности!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља