уторак, 20.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:02

Орбанова конзервативна револуција

Аутор: Мишa Ђурковићсреда, 20.04.2011. у 22:00

Прича о Европској унији код нас је нажалост сведена на идеолошки апстрактни појам у који свако уписује оно што види. Носиоци јавног дискурса о ЕУ код нас су углавном припадници левице који европске интеграције представљају као наводно остварење свих левих утопија. У стварности међутим ствари стоје сасвим другачије.

Наш северни сусед Мађарска чланица је ЕУ већ седам година. Штавише, управо тече њен шестомесечни мандат председавања савету. У исто време њена актуелна власт спроводи веома храбру и дубоку конзервативно усмерену реформу која је, иако вођена легалним средствима, по дубини захвата, веома слична револуцији. Није претерано рећи да Орбанова влада тренутно спроводи најрадикалнији рез који се може замислити у једној европској земљи. Стога су ка њој усмерени погледи и оних који се надају да је то модел за спасавање Европе и оних других који у томе виде наводно скандалозни повратак традиционализму, а можда и нечему још горем.

Фидес је на власт дошао после осам година владавине социјалиста. Социјалистички премијери су им у наслеђе предали дубоко задужену земљу чији је спољни дуг прешао 80 милијарди евра, од чега је скоро двадесет искоришћено за спасавање (страних) банака. Ђурчањијева власт се урушавала дуго, још од скандала са његовим говором који је 2006. процурео у јавност. Фидес стога није морао много да се труди већ је само критиковао власт и чекао да се она тотално делегитимише. Таква политика донела му је на прошлогодишњим изборима двотрећинску власт у парламенту, што је привилегија којом нико не може да се похвали у Европи.

Постоје спекулације да и код нас једна странка у успону покушава да примени сличан рецепт: да полако осваја власт без експлицитног програма чекајући да се садашња власт уруши. Фидес заиста није много говорио о својим плановима пре повратка на власт, али је у међувремену велика екипа стручњака радила на огромном пакету реформи који је подразумевао комплетно преуређење земље, посебно у погледу основне конституције, политичког система и пре свега финансија и економије. Велики део посла радила је партији блиска фондација Сазадвег са Иштваном Штумпом на челу, бившим Орбановим шефом кабинета.

Када су прошле године формирали владу, челници Фидеса кренули су да спроводе низ јасних и прецизно усмерених мера, изазивајући огромне контроверзе и отпоре са различитих страна. Прво је у фокус улетала идентитетска политика па је међу првим мерама било доношење закона о двојном држављанству чиме је Мађарима из околних земаља омогућено стицање и мађарског држављанства. Приликом овог потеза није било много дипломатске припреме па је са Словачком отворен сличан спор какав ми имамо са Црном Гором у вези са истим питањем. Мађарска је у овом правцу отишла много даље експлицитно преузимајући у новом уставу одговорност за мађарски живаљ у околним земљама и отварајући чак и могућност да они убудуће могу и да гласају на парламентарним изборима (слично решењу које примењује Хрватска).

Уследио је оштар спор са ММФ-ом и одбијање да се ступи у нови аранжман са њим. Уместо новог задуживања, Орбан је иницирао веома храбру и рискантну измену пореске политике с идејом подстицања домаћег предузетништва, смањења пореза и ширења пореске базе. Вођени начелом државног разлога, као приоритетни циљ су поставили извлачење из дужничког ропства па се чак озбиљно припрема национализација приватних пензионих фондова којом би се око десет милијарди евра употребило за враћање дугова и покретање домаће привреде. Нови устав донет пре неколико дана инсистира на ограничењу јавног дуга, а целокупна политика настоји да у року од једне деценије јавни дуг са 80 скине на 50 одсто бруто националног производа.

У том циљу сва јавна имовина је дефинисана као посед државе који се даје на управу локалним самоуправама и другим субјектима. Донет је такође пакет мера којима су уведени додатни порези на банке и осигуравајућа друштва, а забрањени су кредити са девизном клаузулом и употреба финансијских деривата!

Поменути устав је врхунац укупног пакета и његова конзервативна суштина уочава се у неколико кључних одредаба. Преамбула се позива на бога и инсистира на хришћанству као историјској судбини Мађарске (не више републике Мађарске). Читав систем је пажљиво сконцентрисан на значају породице као основе за опстанак нације. Брак се експлицитно дефинише као заједница мушкарца и жене, а уводи се право фетуса на заштиту живота од зачећа, чиме се иде на сузбијање абортуса.

Мађарски случај, слично као и пољски, показује да чланство у ЕУ не мора да буде препрека за вођење одговорне националне и идентитетске политике ако народ има способну елиту која зна шта хоће.

виши научни саветник, Институт за европске студије


Коментари7
7b561
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Goran Popovic
Dok se ceo svet zgrazava nad politikom nacionaliste i izolacioniste Orbana, vi ga hvalite. Nazalost, posledice njegovog populizma tek slede i nadam se da cete se i tada osvrnuti na njegovu pogubnu politiku, ali mnogo realnije.
Milan Radovanović
Tekst je pun promašaja. Najpre autor ne pravi bitnu razliku između dve suštinski različite ideologije a to su konzervativizam i nacional socijalizam. Mađarske nacional socijaliste koji bi malo da se igraju sa narodnim parama i da ih nacionalizuju, naziva konzervativcima a u stvari reč je samo o latentnim levičarima koji problem duga iskorišćavaju i uz opasnu nacionalnu retoriku potpaljuju Mađarsku. U konzervativizmu nema državnih penzionih fondova,a kod pravih konzervativaca spomen same reči nacionalizacija je greh. Ali ne krivim ga,autor je bivši marksista koji se uporno trudi da razume principe konzervativizma,pa je nekako uspeo da ih pomeša sa nacional-socijalizmom koji je kod nas predominantna ideologija još od 90ih
Goran S. Jovanović
Sa pohvalama treba pričekati dok se ne vide pozitivni efekti ustavne i drugih reformi u Mađarskoj. Opisane promene potvrđuju, pre svega, da se na vlast i postojećem sistemskom dometu demokratije može doći i bez predočavanja građanima programa koji predstavlja valjanu korektivnu kritiku programa postojeće vlasti. Dovoljno je da kriza dobije oblik ekonomskog cunamija, zašta je uvek vlast najodgovornija. Iz prikaza autora teksta jasno je da se isforsirane promene, postignute materijalizacijom prednosti u parlamentu, odnose, prevashodno, na materijalnu preraspodelu - što nikako nije dovoljno za odbranu od ekonomskog potonuća. U prikazu fali konstatacija da ni članstvo u EU, prema njenom sadašnjem ustrojstvu, ne predstavlja valjanu zaštitu u tom pogledu. EU kao nad-državna zajednica pruža solidnu šansu za to ali samo uz ustavno rešenje koje dopušta da se ta šansa iskoristi! Pravo glasanja dijaspore, bez drugih dodatnih prava za sve građane to ne garantuje.
Светислав Костић
Mađarski i poljski slučaj ne mogu da se primjene na Srbiju. Ovde je je riječ o Istočnoevropskim zemljama kod kojih Brisel i Vašington gledaju kroz prste kada su u pitanju njihovi nacionalizmi, jer sve te nacionalizme povezuje jedan zajednički imenitelj - rusofobija. EU koja teži užoj saradnji sa Rusijom, bila je prisiljena da nekoliko najekstremnijih rusofobičnih zemalja malo prikoće u njihovom neprijateljstvu prema Rusiji i ne ometaju saradnju sa Rusijom. Nacionalizmi istočno evropskih zemalja i ne stoje u neskladu sa spoljnom politikom EU i NATO-a. Dok nacionalna politika Srbije, stajala bi u jednoj potpuno dijametralnoj suprotnosti sa spoljnom politikom EU, o NATO da se i ne govori. Srbija, NATO, te prema tome i EU, dva su potpuno oprečna smjera. Možda ne za jedan ekstremno tanak slog društva u Srbiji. Ali za većina naroda srpski nacionalni interesi su nespojivi sa Nato. Koji je identiöan sa EU, kako pokazuju i najnovija iskustva.Društvo u kakvom Srbija nema šta da traži
Светислав Костић
Mađarski i poljski slučaj ne mogu da se primjene na Srbiju. Ovde je je riječ o Istočnoevropskim zemljama kod kojih Brisel i Vašington gledaju kroz prste kada su u pitanju njihovi nacionalizmi, jer sve te nacionalizme povezuje jedan zajednički imenitelj - rusofobija. EU koja teži užoj saradnji sa Rusijom, bila je prisiljena da nekoliko najekstremnijih rusofobičnih zemalja malo prikoće u njihovom neprijateljstvu prema Rusiji i ne ometaju saradnju sa Rusijom. Nacionalizmi istočno evropskih zemalja i ne stoje u neskladu sa spoljnom politikom EU i NATO-a. Dok nacionalna politika Srbije, stajala bi u jednoj potpuno dijametralnoj suprotnosti sa spoljnom politikom EU, o NATO da se i ne govori. Srbija, NATO, te prema tome i EU, dva su potpuno oprečna smjera. Možda ne za jedan ekstremno tanak slog društva u Srbiji. Ali za većina naroda srpski nacionalni interesi sunNespojivi sa Nato. Koji je identiöan sa EU, kako pokazuju i najnovija iskustva. Druütvo u kakvom Srbija nema üta da tra#i.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља