недеља, 08.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:59

Молитва босоногих монаха

субота, 23.04.2011. у 22:00
Катедрала Светог Стјепана и манастир у центру Сомбора Фото Т. Јањић

Сомбор – Громке речи сачекаће вас на улазу у овај манастир: „Zelo zelatus sum pro Domino Deo exercitum” – „ Горљиво сам ревновао за Господина, Бога над војскама”. Иза врата са грбом на којем су исписане ове речи, у самом центру Сомбора, недалеко од зграде сомборске општине, сачекаће вас кармелићани, монашки ред повучен у молитву и тишину. Име носе по гори Кармел у Израелу, где су се од времена пророка Илије, чије су речи утиснуте и на њихов грб, подвизавали пустињаци. Од Кармела, где је монашки ред добио прво правило од јерусалимског патријарха Алберта између 1206. и 1214. године, преко Шпаније и Енглеске у коју су долазили после крсташких ратова, кармелићани су пре 107 година стигли и у Сомбор. Добили су на старање тада новосаграђену цркву Светог Стјепана краља, чија је градња завршена 1902. године. Кармелићански манастир никао је тик уз цркву три године касније, прво братство бројало је четири монаха – била је то клица кармелићанског реда на овим просторима, будући да се из Сомбора ред даље ширио у Хрватску, Босну и Херцеговину и Бугарску. Сомборски кармел био је и место где су се школовали богослови, расадник реда. Ту улогу сада је преузео манастир у Реметама у Загребу. У сомборском манастиру, који данас има петоро кармелићана, тројицу свештеника и два брата лаика, дочекује нас приор, старешина манастира отац Бернардин. Врло сликовито објашњава нам по чему су Браћа Блажене Девице Марије од горе Кармела, како гласи пун назив реда, посебна.

– Ако то замислимо као редове у бици, напред иде пешадија, то су исусовци, а кармелићани су као санитарци, они су у позадини, брину о болеснима, рањенима. У нашем реду нагласак је на молитви, учвршћивању других у духовности. Фрањевци су, на пример, више пасторалци, више су са људима, често организују нека дешавања, а код нас тога нема. Ми смо много повученији и с те стране затворенији. Такође, ми нисмо толико бројни као фрањевци, у свету нас има укупно око 4.000 – каже отац Бернардин.

Сомборско братство припада реду босоногих кармелићана, односно огранку насталом после реформе у 16. веку која је подразумевала повратак првобитним правилима, строжим и захтевнијим. Дан им је испуњен молитвама и разматрањима, читањем Светог писма и промишљањем о прочитаном, радом у духовном центру, разговорима и исповедањем верника и онима којима је утеха потребна, али и физичким пословима, у зависности од тога шта је чије задужење.

– Браћа лаици обично осигурају свештеницима простор да би се могли спремити на оно због чега су и постали свештеници, и јако су важни. Они преузимају на себе неке физичке послове и обавезе око манастира, док су свештеници посвећени исповедању, духовним вежбама. Ипак, у манастиру у Реметама, који је велики, када дође време за косидбу, на пример, сви смо укључени – приче отац Бернардин.

Пролазећи дугачким ходницима манастира, са оцем Бернардином као домаћином, завирујемо бар криомице у живот сомборских кармелићана. У то доба они су у својим собама, манастир је потпуно тих, прозори ходника окренути ка унутрашњем дворишту доприносе осећају изолованости и удаљености од било каквог жагора споља. Плени својом величином. На првом спрату смештене су собе монаха, а на другом оне намењене гостима манастира – онима који су дошли да од духовних „санитараца” потраже лека. У сомборском манастиру од 2005. године ради Духовни центар оца Герарда, који носи име по једном од оснивача реда на нашем подручју.

– Духовни центар је отворен за сваког, ко год жели да дође, договоримо термин и то је све. Можете боравити и овде, у кући, али то не значи да ћете са нама делити неке активности, јер су собе потпуно издвојене од дела где смо ми. Ако неко жели да буде сам, може то и да учини, ако жели духовно вођство, добиће га, ако жели да буде у групи, може и тако – прича отац Бернардин.

Корачамо даље дугачким ходницима, улазимо у библиотеку, са полицама од пода до плафона испуњеним књигама. Међу 17.000 наслова, колико се процењује да се ту чува, отац Бернардин прилази полицама са оним антикварним и веома вредним и вади најстарију из 1616. године, Тумачење јеванђеља за све празнике у години да нам покаже њену насловну страну и годину исписану римским бројевима. Спуштамо се степеницама и до трпезарије да видимо како се то ту обедује „по монашки”. Столови су поређани у облику слова П и само са једне стране имају клупе за седење.

– Нико тако не седи наспрам вас, нико вас не заговара, нити гледа у ваш тањир – каже отац Бернардин.

Захваљујући томе што је манастир ходницима повезан са црквом, а да нисмо изашли ван његовог крова, пролазимо испод звоника одакле још увек виси дугачки канап, који годинама више нико не вуче, јер звона покреће електрични механизам, и долазимо до галерије у катедрали на којој су смештене огромне оргуље. То су највеће црквене оргуље у нашој држави, снага њиховог звука, када се свирају бас-тонови чини да стакло на прозорима катедрале подрхтава. Одавде се пружа најбољи поглед на унутрашњост катедрале Светог Стјепана која је споља украшена са два импресивна звоника висине 73,5 метара. На средини главног олтара у катедрали представљен је свети краљ Стјепан, док су са стране око два метра високи кипови светог Ладислава и светог Мирка, сви из мађарске лозе Арпада. У катедрали се налази и гроб оца Герарда (Томе) Стантића.

– У току је поступак за његово проглашење блаженим. Још за живота сматрали су га свецем, а имамо и снимак са његове сахране 1956. године којој је присуствовало чак 10.000 људи – прича отац Бернардин.

Наша посета завршава се у унутрашњем дворишту манастира, тек озеленелом. Док стојимо на вратима, око ногу нам се умиљава дебели мачак којег је кишовити дан довео у заклон надстрешнице изнад врата.

– Какви би то фратри били да немају једног дебелог мачка – нашалио се отац Бернардин из реда босоногих кармелићана, духовног „санитета“ међу католичким монашким редовима.

Јелена Чалија     

---------------------------------------

Сандале од трске

Назив босоноги у имену реда асоцира на сандале исплетене од лишћа једне врсте трске које су у Шпанији плели сиромашни сељаци, а које су носили и кармелићани који данас носе кожну обућу. Монаси, иначе, носе смеђи хабит, монашку хаљину, са капуљачом, преко њега шкапулар, горњи део одеће без рукава, отворен са обе стране који покрива прса и део леђа, а у свечаним приликама преко ове одоре облаче бели плашт.


Коментари1
ff848
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Neca
Članak je jako lep, ali je velika greška što ovu crkvu uporno proglašavate katedralom... Ona to nije, Sombor nikad nije bio sedište biskupa, pa ni jedna crkva u njemu nije katedrala....

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља