понедељак, 16.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:01

„Пуж” – Цацин и Бранков досањани сан

петак, 22.04.2011. у 22:00
Први пут су награђени заједно новоустановљеном Наградом града Београда за дугогодишњи рад и трајан допринос развоју града Фото З. Анастасијевић

Недостаје им времена даколико желе оплемене ремек-дело – трезор представа за децу, који већ деценијама, руку под руку, пуне непроцењивим благом уз које су расле, одрастају и стасаваће небројене генерације малишана и подетињилих. Све што раде, раде заједно. Деле живот и посао. Сан су успели да остваре! Први пут су награђени заједно новоустановљеном Наградом града Београда за дугогодишњи рад и трајан допринос развоју града – Слободанка Цаца Алексић и Бранислав Бранко Милићевић – јединствен тандем који је основао Позориштанце „Пуж” вечно младо иако је ове године прославило 34. рођендан. О животу и раду причају отворено први пут заједнички за „Политикине” читаоце.

Цаца: Појединачно смо примили разне награде. Бранкова највећа жеља била је да добијемо заједничку, мени је то било мање важно. Када смо је добили нисам могла да верујем. Све су дивне али ова награда је наша најжељенија и најдража. Открићу тајну. Бранко је толико у првом плану и мисли да ја, „позадински радник”, патим за спољним сјајем.

Бранко: Цаца је у сенци зато што умире од страха када треба да изађе пред публику. Ја сам фронтмен, а она портпарол, или како се то данас зове. Никада не бих изгурао ово да није ње. Измишљам бродове, роњење, јахање, бесне глисте за представе, а Цаца је „мама квочка” и све вуче у једном правцу. Награду је требало да добије само она, не и ја! Важно је што су овакво признање добили људи који раде за децу, што се не догађа често. Истог дана када смо примили награду примљен сам у Удружење књижевника, по позиву, што је посебна част. Тамо пише да сам ја глумац, писац, редитељ – а никада нисам режирао. Не знам како то Цаца ради, то је за мене тајна. И данас ме одушевљава невидљивим режирањем, и на крају крајева она је и од мене направила глумца.

Цаца: Први пут смо се срели у зрењанинском позоришту ’63. године. Дошла сам да радим као редитељ, Бранко је био приправник – толико леп. После сам открила да је и паметан, добар, талентован... Морам признати и данас ми је прелеп, најлепши од свих мушкараца које сам икада видела.

Бранко: Никада је нисам питао чиме сам је очарао, за мене је било сасвим нормално да је очарам...(смех). Био сам рокер у Зрењанину, један од главних фрајера. Дошла је она – из Београда. Морао сам да је освојим, тако је почело...

Цаца: Вратила сам се у Београд да постанем што сам волела – слободни драмски уметник. Бранко је завршио академију, постао члан Београдског драмског позоришта, па Атељеа 212... Добио је понуду телевизије да ради „Коцка, коцка, коцкица”. Тада сам режирала експерименталне драме. Уз „Коцкицу” он је открио лепоту бављења децом, а ја ружноћу бављења позориштем за одрасле. Када је Бранко предложио да оснујемо позориште за децу одлучила сам да никада више не радим за одрасле. Био је то најважнији и најлепши пресек мог живота. Постала сам редитељ који ради оно што воли. Порука младима је да ако то могу себи да приуште имаће срећан живот.

Политика: Коцкица асоцира на другарство, истинољубивост, правичност... Увек је насмејан, расположен, раздраган, оран... Да ли је икада био тужан?

Бранко: Најтеже ми је да глумим лик веселог дечака. Као младом глумцу стално су ми говорили: „Престани да се церекаш, добићеш боре!”. Такве сам нарави, и добио сам боре. Кад ми се неко обрати, ускочим у улогу веселог Коцкице. Било ми је тешко, кад је Цаца сломила кук. Дошао сам из болнице, забринут, да играм представу. Публици сам изгледао најсрећнији, али сам накратко морао да окренем леђа гледалишту да бих могао да зауставим бол.

Цаца: Публика га не познаје тужног, озбиљног, намргођеног. Невероватно је нежно биће. Не знам да ли је презаштићен. Тврдим да је преосетљив, избезуми се пред дечјим проблемима. Потпуно се предаје деци зато га и воле, нису она наивна, блесава, нити се могу преварити.

Бранко: Деца се идентификују са ликовима из представа. Али, уметност не служи да подучава то је посао школе, у овом случају позоришна уметност служи да на гледаоца остави што јачи утисак и да га промени на боље. Уметношћу показујем како треба, али нисам критичар па не критикујем оно што сматрам да не ваља.

Политика: Оснивањем Позориштанцета „Пуж” и стваралаштвом у њему остварили сте снове, имате ли остварење још неког сна у плану?

Бранко: Брана Петронијевић, наш једини прави филозоф у некој преписци написао је другару: „Ако нешто хоћеш да напишеш напиши до шездесете. А ја имам 65 и написао сам тек 43 комада. Волео бих да напишем 51, па да може да се каже написао је преко 50 комада ... (смех). Све представе је једнако тешко направити тимски али написати их је лакше или теже. У актуелној инфлацији разних филмско сценских догађања није лако доћи до идеје. Кад год неко нешто тражи од мене у последње време кажем да немам више времена од Десанке Максимовић, мислећи на то да немам више времена да напишем све што бих хтео. Осећам да нисам више у толикој снази а да има још толико ствари које бих да завршим.

Цаца: Хтели смо да нам се идеја о оснивању јединственог позоришта за децу оствари, али нисмо знало да хоће. На почетку сам помишљала да нећу издржати, носила сам озвучење, држала микрофоне, облачила глумце, радила као помоћни бински радник... Радили смо предајући се најчаснијој жељи и најпоштенијој идеји да се деци Београда пружи нешто ново. Данас позориштанце истрајава, а немамо ни једног запосленог глумца. Наша је сцена најмања у граду, има само 30 квадрата, задовољни смо. Сећам се како су се људи спрдали са нашом идејом о оснивању дечјег позоришта када је Бранко био осовина, језгро идеје а ја његов апсолутно предани помоћник. „Пуж” данас нема конкуренцију. Остаће Београду и београдској деци о томе стално размишљамо. Најстрашније би било да не настави да живи. Та трагедија се неће догодити.

Бранко: Легенда некада мора да престане да буде жива. Коме у наследство оставити „Пужа”, да не одступи од препознатљивог стила. Позориштанце може да постане музеј. Има представа толико да могу да се играју три сезоне са различитим репертоаром. У четвртој сезони може да се понови круг, јер деца су порасла а дошла су нова. Ми правимо евергринове, наши костими се не распадају, чекају са стране а теме у комадима су увек актуелне. Највећи капитал позоришта су представе, које треба сачувати, и то је могуће. Једино још нисмо нашли замену за специјални жанр – интерактивне представе: „Бранков урнебес”, „Гусаријада”, „Чаробни нос” и „Шашави квиз”. Оне су шоу, приредбе. Манда је могао бити нови Коцкица. Лаза Ристовски, има дар за рад са децом. Млади глумац Марко Стојановић уме да „вози” децу, представа у којој игра и треба да траје сат а увек траје сат и по. „Пуж” ће трајати и кад ми одемо у дебелу пензију.

Политика: А Коцкица?

Бранко: „Коцка, коцка, коцкица” није настајала у дечјој редакцији, него у школској, она је део образовног програма. Данас не гледам телевизију, кад видим да је филм одмах знам да је лош, на телевизији нема добрих. Кад се израчуна 250 „Коцкица” по 30 минута то је више од 80 филмова где је за сваки кадар ударена клапа. Тако сам научио да препознам да ли је филм добар или не. Серије на телевизији ме нервирају јер желим да видим крај. Још је Аристотел написао да трагедија (читај епизода) мора да има почетак, средину и крај. То можда некоме звучи идиотски али се односи на наше серијале који убијају време онима што воле да им је време мртво, ја нисам тај.

Миленија Симић-Миладиновић


Коментари6
8e8ce
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Tomislava Dalovic
Divno, i hvala Politici na ovoj reportazi! Kad sam bila mala za mene su postojali: mama, tata i Kockica! Volela bih da moja deca imaju priliku da odrastaju uz kockiku, a ne uz ove danasnje gluposti...
Petar Pan
65 godina! Ne mogu da verujem.
Ranko Bajic
Konacno sam i ovo doziveo. Bilo je krajnje vreme da se odgovorni za kulturu grada Beograda jednom sete i ovih umetnika koji su godinama nasu decu, unuke i praunuke zabavljali jednim lepim i odmerenim programom dok su neki drugi odnosili nagrade a ja mislim da ih nisu zasluzili ali sta se moze kada i u ovom poslu ima glasackih masina. Odavno je ovo dvoje umetnika trebalo da dobije ovakvo ili slicno priznanje jer su ga itekako zasluzili. Da li neko misli da njihov posao treba neko da nastavi ali to ne moze bilo ko nego onaj koji ima dara i smisla da se bavi ovakvom umetnoscu pa sto ne reci i vestinom jer malo ima onih koji bi bili sposobni da stvore lik KOCKICE na kome su odrasla i moja deca. Nagradjenim cestitam i zelim im da jos dugo godina ako mogu nasu decu zabavljaju.
Ratimir Kolovrat
Legende...
Miki Jankovic
Kad ga vidim, navuce mi osmeh na lice, posle toliko godina... Kockica za predsednika!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља