понедељак, 19.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:26

Одлазак Бате Михаиловића

Аутор: Марија Ђорђевићнедеља, 24.04.2011. у 14:10
Бата Михаиловић, архивски снимак (фото Политика)

Сликар Бата Михаиловић преминуо је на Велику суботу, у Паризу, у 89. години. Страствен према уметности и животу, бунтовник, козер, хедониста говорио је да „сликари имају душицу као деца” и да је сликарство ”нека скоро дечја ствар”.

Милорад Бата Михаиловић је рођен у Панчеву, а у Београду је уписао Академију ликовних уметности (1946). Убрзо је напустио студије и са групом уметника, познатом као Задарска група (1947), међу којима су били Мића Поповић, Петар Омчикус, Вера Божичковић, Љубинка Михаиловић (Батина животна сапутница), Коса Бокшан и Милета Андрејевић, одлази у Задар са мотивом да ствара слободно, изван владајућег академизма и против доминирајуће естетике социјалистичког реализма.

У Париз је са Љубинком Михаиловић отишао 1951. године. На често новинарско питање, чиме га је Париз заувек задржао, одговарао је:

„Нисам никад рашчистио како на то питање да одговорим, а да притом будем сигуран да сам тачно одговорио. Па сам онда као правио вицеве и говорио да никада нисам одавде отишао. Имао сам 27 година, дотле сам доживео да гледам како висе људи на Теразијама и на Сави. Париз је женски град. Има једно господство цивилизације поштовања жена. Сећам се каубојских филмова још кад сам био клинац. Каубој је успешан ако клопне једну Францускињу, седне с њом на коња, оде у прерију и на крају се види кафана, а она газдарица”.

Сликарство Бате Михаиловића препознаје се по интензивном колору и размахнутом, усковитланом гесту. Византија, религија и традиција православља од почетка су биле окосница његове уметничке преокупације.

„... Сликао сам гаврана који се у црном црнилу обрушио и кљуца целу српску прошлост, Пећку патријаршију, Жичу, Грачаницу.... Ја сам сва жаљења сликао и сликам: Ћеле кулу, Јасеновац, Светог ратника...”, говорио је Бата Михаиловић.

Често је долазио у Београд. Ко год је седео и разговарао са Батом, онако неформално у некој београдској кафани, или у његовом и Љубинкином стану у Паризу, зна како је време с њим пролазило. Са Батом се могло причати о свему. Забављали су га трачеви, грдио је политичаре, љутио се што нестају оне праве београдске и париске кафане и што се све више вреднује материјално. Радовале су га мале ствари:

„Данас ме радује врапчић који цвркуће и скакуће пред клупом на којој седим. Маше репићем и као да поручује – Има наде”, говорио је.

Од средине седамдсетих до почетка 80-ох година прошлог века Бата Михаиловић насликао је портрете својој пријатеља: Жоворада Стојковића, Дејана Медаковића, Драгослава Михаиловића, Зире Адамовића, Матије Бећковића...

„Другари ми свашта говоре. На пример Матија Бећковић карикира Дејана Медаковића како изгледа на тој слици. А Драгослав Михајловић ми је говорио ‘Кад год погледам ову слику на којој си ме насликао, ја сам још увек на Голом отоку’! Па кажем му, што је држиш изнад стола за којим радиш”!, испричао нам је Бата Михаиловић у једном од последњих интервјуа за „Политику”.

Умео је да шармира жене, а о својој Љубинки је говорио:

„Моја Љубинка, дивна сликарка и човек, нежно биће, чудо од топлине ”.

Бата Михаиловић је волео Београд. И када смо га једном питали када најчешће мисли на овај град, одговорио је: „У Паризу кад год пада мрак, ја сам овде, у Београду. У то доба, на прелазу дана и ноћи, док још не попалим светла за сликање, носталгичан сам за овдашњим светом”.


Коментари2
20d50
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Prof. dr Sreten Sokić
Otišao je velikan srpskog i svetskog slikarstva. Uvek moralan, etičan i nesalomljiv. Pažljiv i tolerantan, emotivan i uporan. Neumoran borac za promenu sveta na bolje, za civilizacijski napredak. Uvek spreman da gradi Srbiju budućnosti. Praznina je nenadoknadiva ... uteha je da će njegova dela - slike govoriti vekovima.
stanko papovic
Budva zali odlazak velikog slikara Bate Mihailovica.On je u ovom gradu izlago vise puta. Ovde on i njegova zivotna saputnica Ljubinka su imali kucu u selo Blizikuce povise Svetog Stefana. Rado su dolazili i izlagali u budvanskim galerijama. Na poslednjoj izlozbi u Modernoj galeriji 2008. godine je novinarima kazao, da ga je Budva privukla svojom lepotomi i da joj se svakog leta vraca da napuni baterije.Upamcena je i njegova izlozba u galeriji Santa Marija 1999, u okviru programa Grada teatra. Osam godina pre toga doneo je ispod "miske" tridesetak akvarela i crteza poznatih svetskih slikara, medju kojima su bili,Alesinski, Bredli,Tabuci,Lindstrom, Dado, Ljuba Popovic... Takodje ucestovao je i u stvaranju zbirke slika "Savremeni ekspresionisti" 1972. godine u Modernoj galeriji. Tako su Bata i Ljubinka svoje pariske i jugoslovenske veze i poznanstva podarili Budvi. Zato mu Budva zahvaljuje i secace se zauvek njega kao coveka i velikog srpskog slikara.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља