понедељак, 22.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:26

Српско старо оружје расуто по свету

Аутор: Александар Апостоловскиуторак, 26.04.2011. у 13:02
Раскошни детаљ сабље краља Александра Карађорђевића

Можда је уврежено мишљење да код Срба влада култ оружја, али за наше старе пушке, пиштоље или сабље изгледа да се много више интересују велике силе него ми сами. Истражујући историју оружја у земљама бивше Југославије, а нарочито Србије, Бранко Богдановић, публициста војне историје и сарадник Војног и историјског музеја Србије, дошао је до закључка да су многи раритетни примерци, везани за значајне догађаје националне историје, нестали из Србије и да се могу пронаћи само у неименованим приватним колекцијама широм света.  

Богдановић је током последњих година радио истраживања за историјски одсек америчког маринског корпуса и и издавачку кућу „Руски витезови”.Радећи на књигама и за Американце и заРусе, имао је неограничену помоћ Војног и Историјског музеја Србије, али се због сиромашног фундуса оригиналног српског и црногорског оружја ослањао и на помоћ музеја и приватних колекционара из читаве Европе и САД.

– Рецимо, 90 одсто српског наоружања из 19. и прве половине 20. века видео сам у Војном музеју у Софији– напомиње Богдановић. 

Као пример невероватног путешествија старог српског оружја по музејима, аукцијским кућама и приватним колекцијама, наводи случај неколико прототипа пушака „маузер” које су учествовале на конкурсу српске војске за избор оружја 1881. године.

– У Србији не постоји ниједан примерак пушке са тог тендера, али такву пушку поседује у САД један колекционар. Невероватно је да је војска Србије 1867. године усвојила прву популарну „острагушу” (пушку која се пунила помоћу затварача), система „грин”, према америчкој лиценци,а да код нас није сачуван ниједан примерак, чак ни фотографија. Онда се испоставило да се један примерак те пушке чува у чувеном морнаричком арсеналу у Венецији, а други примерак у приватној бугарској колекцији – каже Богдановић.

За разлику од ватреног оружја, хладно је ипак сачувано. И најзначајнији историјски примерци, као што је сабља кнеза Милана Обреновића, брата кнеза Милоша. Она је значајна јер чини такозвано златно оружје – врсту руског одликовања које је додељивано само Русима за изузетна војна дела. Српски устаници су били први странци награђени тим одликовањем.

Та сабља, указује Богдановић, била је у депоу Војног музеја још од оснивања, али дуго се није знало шта она заправо представља. Најлепша од тих сабљи је била Карађорђева, која је нестала седамдесетих година 19. века. Заувек јој се изгубио сваки траг. Сабље краља Александра Обреновића и краља Александра Првог Карађорђевића налазе се, срећом,у нашим музејима.

Али, док је деценијама држава показивала немар према свом трофејном оружју, Вашингтон и Москва су били кудикамо заинтересованији. Прве књиге изисторијенаоружања и војне индустрије,у сарадњи са Војним музејом,издате су половином осамдесетих година прошлог века и пробудиле су интересовање у свету. Богдановићеве књиге „Велики век војног оружја” и „Велики век ловачког оружја” издате су у два издања у САД, Јапану, Француској, Немачкој и Италији.

Американци су последњих година показали посебно интересовање за пушке које су произвођене у Крагујевцу током 19. века, све до Другог светског рата,и зато је у сарадњи са историјским одсеком Маринског корпуса 2005. године у САД објављена књига о свим пушкама система „маузер” Србије и Југославије. Међутим, тврди Богдановић, повод није било само интересовање за нашу историју, већ и трговачки прагматизам. Наиме, америчко тржиште постало је преплављено нашим „цевима”, вишком наоружања које су америчке трговачке куће откупиле на тендерима од Војске Србије.

Са друге стране, ни Руси нису остали инертни према славном оружју балканских народа, па је издавачка кућа „Руски витезови” покренула едицију под називом „Војна историја Балкана“, која изучава балканске земаља у 19. и 20. веку.

Богдановић је ангажован као уредник те едиције за Балкан и југоисточну Европу. Наиме, већину наоружања у 19. веку Србија и Црна Гора су добијалеод Руса, па је та чињеница посебно интересантна за њих. Руска држава придаје велики значај поменутој едицији, тако да су промоцији прве књиге присуствовали представници Министарствакултуре, Министарства за очување националног блага и Министарства унутрашњих послова РФ.

Прва књига, „Хладно оружје Србије, Црне Горе и Југославије“,промовисана је у Москви новембра 2010. године. У тој књизи је први пут дат преглед политичких и економских аспеката набавке хладног наоружања, као и почеци домаће производње.

----------------------------------------------------------------

„Заробљени“ крагујевачки калашњикови у Ираку

Богдановић је, осим списатељског рада, консултован од стране америчких снага и Ираку и Авганистану око идентификације наоружања које су запленили или затекли углавном у ирачким магацинима. „Међу „калашњиковима“ из целог света, Американци сматрају да је наша пушка М-70 међу најквалитетнијима. Интересантно је да је СФРЈ продалалиценцу Ираку за производњу нашег „калашњикова”, а преко Американаца је склопљен велики државни посао извоза пушке М-70 Б3 за Ирак– каже Богдановић.


Коментари3
20d3b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Danko Lukić
Ni jedan okupator nije nas uništio koliko smo sami sebi došli glave, u svakom pogledu.
Slobodan Popović
Možda je tako i bolje.Stranci će verovatno sačuvati te artefakte bolje od nas.Postoji milion primera kako smo sami uništavali deo naše istorije.Pogledajte samo putešestvije automobila Kralja Aleksandra u kome je ubijen u Marseju!Ili pištolj iz koga je ubijen...Titove stvari,ni posle 30 godina nisu sa sigurnošću popisane i još se razvlače po ko zna koliko depoa!Sviđalo se nekom ili ne,bez obzira na politiku,ipak su ti predmeti deo naše istorije o kome neznamo ili ne umemo da vodimo računa.
Miodrag Bumbic
Dobro i postojimo, kako smo traljavi!!!??

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља