недеља, 17.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:00
НЕ САМО О ПОСЛУ: НИКОЛА ЂУРИЧКО

Бака Томанија му је отворила врата

Велики заљубљеник у голф, иначе уметник са глумачким породичним педигреом, јунак многих филмова и серија, труди се да буде хедониста и не чита „непријатељску штампу”
Аутор: Драгољуб Стевановићсубота, 30.04.2011. у 22:00

Никола Ђуричко воли голф и често одлази на Аду Циганлију, посебно у ово доба кад гране пролеће и све олиста, јер се после дуге зимске паузе ужели мира и зеленила. На београдском језеру се најбоље одмори и припреми за нове улоге, труди се да буде хедониста и у складу са својим смислом за самоиронију описује себе као „трулу буржоазију” са нагласком на првој речи.

Иза њега је протекле сезоне неколико великих глумачких остварења, а два пројекта су изазвала велику медијску пажњу: филм „Безимена љубавна прича”, који је холивудска дива Анђелина Џоли снимала у нашем региону, па је тим поводом наш популарни глумац недавно био у Америци, и наравно домаћи филмски хит „Монтевидео, бог те видео”.

Никад о политици

У рано јутро, око пола девет, са опремом спакованом у торбу на два точка из које вире штапови затекли смо га како седи испред монтажне зграде на којој пише „Рецепција” и испија велику чашу нес-кафе замаскиран великим наочарама за сунце и са спуштеним качкетом.  

„Одрадио је” снимање за „Магазин” врло професионално, замахујући штапом према лоптици и крећући се кратко ошишаном травом голф терена онако како је наш фоторепортер желео, а затим смо се вратили на клупу испред монтажне зграде да проћаскамо о разним темама, а прва која нам се наметнула је предстојећи турнир у част кнеза Павла који ће се одржати 21. и 22. маја. 

Пошто је постао страствени голф играч као популарна личност задатак му је, ако се тако може рећи, да промовише голф код нас па је то случај и са предстојећим турниром.  

– Мој задатак овде јесте да кад могу и ако могу помогнем популаризацији ове лепе и занимљиве игре, мада ту нема много шта да се рекламира и промовише, голф је сам по себи толико привлачан спорт да је сам себи најбоља реклама. Довољно је да човек једном види како то изгледа, мало проба, и постаје заражен до краја живота – каже популарни глумац.

Њему то неће бити прво такмичење, напротив, на турнире је већ увелико навикао, а сећа се и свог првог учешћа на државном првенству.

– Играо сам на трећем првенству Србије и заузео дванаесто место, од исто толико учесника, али без обзира, бити дванаести у држави није лош резултат – каже кроз смех.

Кнез Павле је заправо и био зачетник ове игре код нас. Било је то, наравно, између два светска рата, или како наш саговорник каже „давно, давно горе на Кошутњаку, па се зато крај где се играло и данас зове Голф”.

По узвишицама и конфигурацији терена и сада се могу препознати места где се ондашња господа шетала и ударала лоптице штаповима и ћаскала, мада се тешко може рећи да су се ту ковале неке политичке завере или доносиле важне одлуке с обзиром да је по кодексу на голф теренима и онда а и данас забрањен сваки разговор о политици.

После рата игра је замрла јер се сматрала превише буржоаском, донекле и с правом, али то не значи да је предодређена за одабране.

– Голф није ништа елитнији од тениса, не тражи много новца, довољно је имати воље и жеље. Ја сам започео са пар стотина евра и то у ратама.  Голф ми се допада прво због боје, зеленило ме привлачи. Друго, има нечег елегантног, a добар је и као рекреација јер се доста шета, а пошто се искључују мобилни телефони делује антистресно. Долази доста успешних људи из најразличитијих области, долазе и странци, бизнисмени, дипломате, амбасадори. Наврате понекад и Лазар Ристовски, Новак Ђоковић, али овде није битно ко сте и шта сте, већ како играте. Не такмичимо се толико једни с другима, колико сами са собом – каже популарни глумац, који је осим голфа заволео и роњење.

Од када се родио Ада је за њега била као други дом.

Гледао је из године у годину како се мења од шикаре до праве оазе с много спортских терена. Никола овде има и сплав који је купио његов отац средином седамдесетих година. Ово место му је важно и зато што се много пута селио по Београду: Блок 45, Зелени венац, Нушићева, Палилула... Његов отац Никола, по коме је добио име, сада је пензионер, а био је пилот, капетан Јата, мајка Мила је здравствени радник, а глумачки ген наследио је од покојне баке, познате српске глумице Томаније Ђуричко која је играла у више филмова и телевизијских серија, деда му је био шеф расвете у Југословенском драмском, а тетка суфлер у истој кући.

Од Воје до Живковића

Када је имао само четири године бака га је убацила у филм у коме је играла, а затим му је обезбедила учешће у Новогодишњем програму.

– Она је највише утицала на то да постанем глумац. Кад сам имао десетак година одвела ме у Радио Београд, у Дечји и омладински драмски студио Телевизије Београд који су водили Бата Миладиновић, па потом Мика Алексић. Прво је одвела мог старијег брата Ђорђе па касније и мене. Тако сам почео. Ђорђе је завршио позоришну режију код Бранка Плеше, а млађа сестра Милица ради у угоститељству.

Прва већа улога била је она почетком деведесетих година прошлог века у данас култној серији „Отворена врата” која је све боља што време више пролази. Памтимо је по специфичном, помало уврнутом хумору и сјајној глумачкој екипи у којој су још били Весна Тривалић, Богдан Диклић, Мира Ступица, Оливера Марковић, Лане Гутовић, Бојана Маљевић, Зоран Цвијановић и други. 

Од тада па до лика финансијског директора фудбалског клуба БСК Живковића у „Монтевидеу…” играо је у многим филмовима, серијама и позоришним представама. Од колега приватно се највише дружи с Војином Ћетковићем коме је и кум, крстио је његове близнакиње, и с Небојшом Глоговцем.

– Дружим се с људима с којима играм у представама. Такав је наш посао, тражи мало и додатног ангажовања, не можете само откуцати картицу, одиграти представу и отићи кући, посебно ако спремате представу то захтева и мало додатног дружења.

Највероватније у јуну следи наставак снимања другог дела „Монтевидеа”. Ђуричко ће играти и у наставку који ће се снимати у Шпанији, негде поред мора с обзиром да тамошњи амбијент подсећа на онај јужноамерички, али неке сцене ће се морати снимити и у Уругвају ради веће аутентичности.

– Ми се још водимо као народни глумци. Људи имају потребу да нам приђу, поразговарају. Има разног света и врло финог, образованог, а има и оног необразованог који има своје мишљење о свему и који све зна. У много већем проценту људи су углавном пријатни и љубазни, само мали проценат, рекао бих занемарљиво мали, уме да буде непријатан – каже Никола Ђуричко и истиче да су демократија и технологија донеле и интернет где свако може да искаже своје мишљење, али да не разумем људе који имају толико времена да „коментаришу све и свашта”.

– Ако неко критикује неки мој став то ме не погађа, не улазим толико у све то. Држим се правила да не треба читати непријатељску штампу – каже кроз смех.

Талентован на сцени, сасвим природан у разговору, носи неки свој специфичан шарм због којег га публика воли. Осим честих голф турнира и снимања шта га још радује у предстојећим недељама?

– Радује ме што почиње лепо време, што ћу негде да се сакријем са својом дечицом и женом, да се мало играмо и да се дружимо. То ме радује – признаје.    

-----------------------------------------------------

Пристижу и јуниори

Већина наших садашњих голф играча учила је ову игру док су били у иностранству, у Јужној Африци, Америци... Стасала је и генерација која је прве ударце извела у београдском клубу на Ади Циганлији.

– Јуниорска репрезентација Србије постиже солидне резултате. Једног дана ће можда неко бити први на свету. Данас смо још далеко од најбољих, и по квалитету и броју и играча, а највише по броју терена. Осим београдског, голф терени постоје још у Жабљу и Бечмену. Примера ради, Хрватска, а нарочито Словенија су далеко испред нас, да не говоримо о Аустрији где само око једног језера има десетак игралишта у кругу.

---------------------------------------------

Биографија

Рођен је 9. јула 1974. године у Београду. Ожењен је Љиљаном, коју је упознао на снимању филма „Кордон”. Имају ћерку Нађу и сина Ђорђа. Његов први филм је био „Последњи круг у Монци” 1989. године, а од тада је глумио у више од 50 филмова тв серија: „Пљачка Трећег Рајха”, „Кад порастем бићу кенгур”, „Зона Замфирова”, „Муње”, „Наташа”, „Небеска удица”, „Мртав ладан”, „Лајање на звезде”…За телевизију је снимио „Караоке”, „Вратиће се роде”, „Горе доле”, „Отворена врата”, „Госпођа министарка”… Добитник је неколико важних награда, између осталих и награде „Цар Константин” за најбољу мушку улогу 1997. и 2001.


Коментари0
47a3f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Мозаик /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља