понедељак, 19.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:27
ИЗ СТАРИХ РИЗНИЦА

Пиштољи Стевана Книћанина

Без обзира на бурну биографију, војводу је свакако највише прославило учешће у борбама у Војводини током 1848. и 1849. године.
субота, 30.04.2011. у 22:00
Кутија с пиштољима и комплетним прибором

Петровданској скупштини 1848, на којој се расправљало о односу према српском покрету у Војводини, присуствовао је и изасланик патријарха Рајачића, прота Павле Стаматовић, са задатком да издејствује подршку Србима „пречанима”. Илија Гарашанин и кнез Александар Карађорђевић били су за пружање помоћи устаницима док се Тома Вучић Перишић противио мешању у сукоб. Коначно, на тајној сесији је одлучено да се Србима у Војводини упути новчана и помоћ у оружју и добровољцима, на чије чело је стао Стевана Петровић Книћанин (1807–1855).

Книћанин је 25. јула код Ковина прешао у Војводину. Од августа 1848. године командовао је српским добровољцима; код Томашевца је предводио добровољце из Србије и војнике Немачко-банатског граничарског пука бр. 12, а почетком 1849. године је био на челу снага код Сирига у Банату. Истакао се у биткама код Панчева и Вршца. По налогу кнеза Александра, 9. марта 1849. вратио се у Србију. Кнез Александар га је 1852. године почаствовао титулом војводе. Истовремено, аустријски цар Франц Јозеф декорисао га је витешким крстом Марије Терезије.

Книћанинов погреб је био догађај ретко виђен у Београду. Церемонији су присуствовали кнез Александар и кнегиња Персида Карађорђевић, митрополит београдски Петар (Јовановић), свештеници, чиновништво, војска, ученици београдских школа, велики број Београђана и доста света из Војводине. По наређењу Франца Јозефа I погребној поворци се прикључила и депутација од 80 официра из свих пукова у Војводини.

Интересантно је да је у нашим музејима сачувано више примерака оружја којим је дарован Стеван Книћанин. Тако се у Војном музеју налази ловачки штуц, дар захвалних становника Војводине. На цеви је у злату тауширана посвета на старословенском језику: „Његовоме превасходитељству, храброме витезу, непобедимоме генералу, разни ордена каваљеру, Совјета Књажества Сербије, Стевану П. Книћанину, за знак вечите признатељности коју му и Аустрија, велика Русија, Отоманска порта, србска Црна Гора и мила мајка Сербија указаними њими грудима за веру и народност Војводине Србске указаше, подносе синови њени предага његова у Сербији живећа Серби браћа”.

Језик којим је писана посвета сасвим је у духу с пансловенским идејама које су бујале током револуционарне 1848. године. На Свесловенском конгресу у Прагу, јуна 1848, предложено је да се за заједнички језик словенске књижевности усвоји старословенски. Ова идеја, наравно, није усвојена, али је очито да су коришћењем овог писма „пречани” – житељи Кнежевине Србије и на овај начин желели да укажу „свесловенску” почаст славноме заповеднику добровољаца.

У Музеју историје Југославије, као дар Јосипу Брозу Титу (дародавац непознат), доспела је сабља с натписом на руском језику: „Народни генерал Ст. П. Книћанин, 1852. године”. Иако у легенди пише да је сабљом дарован за заслуге у борбама 1848–1849, ово оружје је Книћанин, по тада устаљеној пракси, примио из руку кнеза Александра поводом постављења за војводу и сенатора, 1852. године. Коначно, у Историјском музеју Србије чува се дар житеља Чешке – предиван двобојски комплет (два перкусиона пиштоља са прибором), рад једног од најчувенијих аустријских оружара 19. века – Антонина Винченца Лебеде(1797–1857). На оружју је златом туширан натпис „Србину Книћанину браћа Чеси”, те потпис мајстора, на чешком и српском: „Zhotovil A.V.Lebeda v Praze”, односно, „Лебеда у здашном Прагу”. Иако је епитаф на гробу Павла Шафарика исписан старословенским језиком, посвета на пиштољима на чисто српском језику указује да је на изради овог скупоценог дара пансловенски настројених Чеха учествовао и овај велики поштовалац рада Вука Стефановића Караџића. На пансловенски карактер поклона указују и украси на оружју: то су грбови града Прага, Чешке (Бохемије), Србије те „Илирије” (према Жефаровићевој „Стематографији”).


Коментари2
8dcbe
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ivan dilber
Stevan Knicanin je bio moj predak, moja baka i njena sestra su bile poslednje iz loze koje su nosile to prezime. Pouzdano znam da je moja prabaka poklonila Narodnom Muzeju svu zaostavstinu Stevana Knicanina: ordenje, oruzje, slike i sve ostalo sto je bilo u posedu nase porodice. Veoma me je sada iznenadio podatak da se deo toga nalazi u Titovim zbirkama i to jos da je nepoznat darodavac? To je moglo da dodje samo iz muzeja, jer su njima sve te stvari bile poverene na cuvanje.
Milos
Moj pokojni deda, Petrovic Milos je iz tog dela Sumadije, takodje mi je rekao da mi je Stevan Petrovic, poznatiji kao Knicanin - predak, cak mi je i "izrecitovao" jednu pesmu o njemu, samo sto sam ja bio mali da bih je zapamtio, a on nazalost nije medju nama da je ponovi...
Препоручујем 1

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља