среда, 27.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56

Вежбао сам и прескакање рупа

петак, 29.04.2011. у 22:00
Зоран Христић Фото А. Васиљевић

Једна награда за животно дело, „Изузетни Златни беочуг” уручен недавно, у Народном позоришту, композитору Зорану Христићу, повела нас је у ову малу шетњу кроз дело које „тече”. За који дан, 5. маја, лепо ће се то видети, и још гласније чути, у Крагујевцу, где се познати београдски уметник изместио на неко време, због, како рече, више музике и више мира. Напомиње још: „Ми композитори, као и сликари, и још неки уметници практично никад не идемо у пензију. Док има снаге – ради се!”

Поводом поменуте награде лауреат каже:

– Иако рођени Београђанин, са родним градом досад нисам имао искустава овакве врсте. Двапут сам добио, у Новом Саду, Стеријину награду, а исто толико и Арена, некад у Пули. Пријатно сам се изненадио када ме се и родни град сетио. Не бих да ширим причу зашто није раније. Рећи ћу само: Човек се не бори против рупе на путу, већ против оних који су те рупе ископали. И морао сам да се вежбам у прескакању тих рупа и са доста презира говорио сам о томе, обично сетивши се свога пријатеља вајара Небојше Митрића, који је једном изјавио да је много стварао, да му је живот био леп и да је прошао срећно – без награда. Али, од свега важније је: остале су његове дивне скулптуре, Мокрањца и друге.

Најављени концерт у Крагујевцу дође скоро као некаква наручена свечаност за Зорана Христића. А није. Само је плод његовог бављења стварима музичким у овом граду. Таквим догађајем он покушава и да допринесе обнављању једног доброг, и јединог, а привремено укинутог, оркестра – „Шлезингер”. Подсећа како је и неписмени књаз знао оно што ови политичари 21. века заборављају: у Крагујевцу, тадашњој престоници, морало се имати и ваљан оркестар, а био је то Књажевска банда, коју је основао Јозеф Шлезингер. Данас Крагујевац, додуше, има Камерну банду за коју музику управо пише Зоран Христић, а топло их препоручује и својим колегама. Реч је о четири одличне, лепе музичарке, необичног састава (клавир, виолина, флаута, глас), које негују аутохтони звук, оно што припада музичкој традицији овог народа.

Шта се Београда тиче, Христић каже да спрема нешто за позориште. Те његове музике било је заиста поприлично, у више од стотину представа, али је данас ту сарадњу свео само на два редитељска имена – Егон Савин и Кокан Младеновић. Рече нам и како после нашег разговора жури на један мало другачији – пословне природе. За композитора то пре свега значи писање неке нове музике. Чујемо само да је то у вези с обележавањем 50 година од Нобелове награде Иви Андрићу, и да је реч о догађају који ће се, у јуну, одржати у Вишеграду.

Кад смо после два, три сата, знатижеље ради – те професионалне деформације, позвали Зорана Христића и питали за „послове” нове, каже нам да ће писати музику за тај догађај. Биће то музика хорска на стихове Милована Витезовића у славу Андрића. И, прочитао нам је неке „баш згодне”: „Ћупријом на Дрини, стопу по стопу, задивио свет, прошао Европу”.

М. Шеховић

-----------------------------------------------------------

У кругу нових „трола”

Како он види музичку слику Београда данас, упитали смо. Он нам одговара кроз конкретне примере:

– Што се музичке ситуације тиче, мислим да је ово једно добрано живо место. Посебно бих хтео да истакнем Београдску филхармонију, која је постала оркестар високог нивоа и високих критеријума, са добрим гостима и програмима, са добрим руковођењем и маркетингом.

Ових дана, да и то кажем, ја који нисам никакав оперољубац, кога су и у Милану, што би се рекло, мотком терали у Скалу, присуствовао сам изванредној оперској премијери у Народном позоришту. Дабоме, то је представа „Заљубљен у три наранџе” Сергеја Прокофјева, у режији Јиржија Менцла, која је за мене велики музички догађај. Неки почињу да схватају да Народно позориште не сме да буде једна окамењена институција, у којој се зна само за фамозни круг двојке. Заборавља се да долази неки млади свет, са енергијом на неким новим тролама. И њихови кругови су мало већи.


Коментари4
4d5de
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

goga ...................
Cestitke kompozitoru. Njegova muzika prija mom uhu. Njveci poznavaoci i kriticari se ne usudjuju da daju komentare na rad i delo Hristica. Nisam razumela komentatore- gradjane sta su mu to zamerili?
Murta Nadolazeći
Čovek je dobio nagradu u Narodnom pozorištu.Verovatno i neki budući angažman.Mora malo i da im ,,udari'' reklamu.O čemu će ako ne o J.Menclu koji je najavljivan kao gostujući reditelj preko dve godine za gomilu dramskih predstava da bi ga na kraju angažovali za operu.I pošto Mencl po svom priznanju ne ume sa operama,morao je da mu pomogne niko drugi do bogom dani upravnik Narodnog pozorišta.O kakvom kapitalnom delu je reč,sudiće publika.Hristića potpuno razumem.Teška su vremena i od nečega mora da se živi.
Sava Naroljani
@R Savanarola: To što ste vi nama u svom komentaru „morali da priznate“, samo se vama i nekom površnom i/ili jednako nadrndanom čitaocu može učiniti logičnim, iz jednostavnog razloga što vaš zaključak počiva na infantilnim pretpostavkama o činjenicama koje su vama nepoznate: npr., da g. Hristić „у свом сећању и свести нема[мо] с чим да га упореди[мо]“; ili zašto (!) on, uopšteno, nije „operoljubac“ – što ni ja, iz, verujem, osnovanih razloga, nisam, a što ne znači da operu (iz dugih formativnih godina kada su me „motkom terali“ da je kao formu poštujem i njenim dosadnim prezentacijama prisustvujem) ne poznajem. I, napokon, g. Hristić, i ovo ćete valjda morati da priznate, ne hvali samu operu „Zaljubljen u tri narandže“ već postavku Jiržija Mencla. U rukama velikog umetnika svaka forma/delo može da ponekad prevaziđe čak i svoje inherentne protivurečnosati.
R Savonarola
Ето и човек који за себе каже да није „никакав оперољубац“ и да су га „...и у Милану мотком терали у Миланску Скалу“ нашао да хвали оперу „Заљубљен у три наранџе“... То ми помало личи, морам признати, на неког ко не воли и не једе сладолед, али зато топло препоручује љубитељима извесне врсте и укусе истог! Нешто је лепо, зато што је нешто друго – ружно! У позоришту не постоји апсолутна лепота (сама по себи!). Нека је представа одлична, феноменална, фантастична, генијална и шта ти ја знам шта све не, у односу на оне друге које по мишљењу оног ко критикује то нису! Како неко ко није љубитељ и не конзумира одређену врсту уметности, може мериторно доносити суд о томе шта у истој ваља, а шта не? У односу на шта је то нешто боље, ако ми у свом сећању и свести немамо с чим да га упоредимо? Ако неко годинама није крочио у оперу, илити пак уопште не иде у исту, јер није љубитељ (легитиман став сваког појединца), онда како уопште може истицати квалитет нечега у односу на нешто што није никад, или веома ретко видео и виђа?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Београд

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља