понедељак, 18.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:51

Живимо у време усамљености

Аутор: Борка Г. Требјешаниннедеља, 08.05.2011. у 22:00
Исидора Минић (Фото М. Лужанин)

Волим своју слободу, и што сама себи купујем хлеб. Тако сам васпитана: да будем своја, да не зависим ни од кога. Ипак, више не знам шта је паметно, а шта не. Нова мода се уселила у нашу свакодневицу. За женско дете сада је најважније да се добро уда, да нађе богатог мужа, ситуирану породицу... – каже глумица Исидора Минић, која у Атељеу 212 спрема нову улогу.

Исидора као да је задужена да тумачи интригантне јунакиње Милоша Радовића. Почетком сезоне на сцени Звездара театра остварила је улогу Гизеле у представи „Малаксија” поменутог аутора, у режији Бранимира Брстине. Ових дана у Атељеу 212 спрема нову улогу у Радовићевој најновијој драми „Трст”, која ће у режији Алисе Стојановић бити премијерно изведена 17. маја. У међувремену Минићева је у земунском „Мадленијануму” остварила лик страствене Наталије Петровне, у представи „Михољско лето” И. Тургењева, у режији Егона Савина.

Радња драме „Трст” одвија се у луксузном хотелу у Трсту. Неколико парова, различитих генерација, долази да се опрости са градом који су Југословени више волели од свог родног места... У глумачкој екипи су и Бранка Петрић, Феђа Стојановић, Јелисавета Саблић, Бранислав Зеремски, Светозар Цветковић, Дара Џокић, Милица Михајловић, Катарина Жутић...

– „Трст” говори о прошлости, људима који живе у сећањима која желе да поделе са својом децом, која су негде упропашћена овим временом после рата. Не умеју, не желе, да разумеју тај лепи сентимент, јер од њега немају ништа. Играм тридесетогодишњу девојку која живи животом младе генерације: изласци, пијење пива, играње наградних игара… Она има свој живот, свога дечка, своја интересовања. Задовољна је, али није извадила пасош, нема потребу да путује. Живи као свако нормално дете уз компјутере, мобилни телефон. Информације су ту, али покретач живота не постоји. Вероватно овим и оваквим окружењем које нам живот пружа нема интересовање и потребу да се отргне од живота детета: живи са родитељима, негде се заробила у времену.

Причајући о Радовићевом „Трсту” Исидора Минић, спонтано почиње причу о својој прошлости. Како је као јако мала „омирисала” Југославију, раног детињства када је са родитељима летовала у Дубровнику, али и болне спознаје како су се протраћиле године када је имала између 20-30 година.Сећања навиру:

– Све памтим! Своју породицу која се, на жалост, брзо распала. Деду Милорада Спасојевића, такође глумца, достојанственог Црногорца из Андријевице, који је свакога дана рецитовао „Горски вијенац” јер је тако, како је говорио, вежбао мозак. Баке Хилде, Аустријанке, која је морала да постане Јелена да би се удала за мога деду. Татиних родитеља, мудре нане која је умрла у 88. години, са којом сам могла да причам о свему. Памтим своју мајку, глумицу Неду Спасојевић. Сада ће 30 година од када је умрла. Имам ту привилегију да је понеки пут видим на телевизији, па је остала жива на неки начин.

Исидора Минић, ипак, својим животним ставовима пркоси времену. Нема компјутер. Не проводи време на фејсбуку, не игра игрице...

– Сви ме малтретирају, седе на грбачи због компјутера, али једноставно имам отпор. Фејсбук? То је нешто најстрашније што је донело данашње време. Људи су очигледно подлегли брзини, немају времена за изласке, комуникацију на други начин, осим да отвориш ту пластичну кутију и са неким разговараш. Мислим да је у питању ужасан страх, усамљеност, несигурност... Људи могу једино да се опусте, отворе, тако што некога не гледају у очи. То ми је страшно. Толико људи, посебно ноћу, проводи време за компјутером. Помислим: зар није лепше да се спремиш, изађеш у кафић, кафану, упознаш исто тако некога непознатог, занимљивог, па причаш са њим, гледаш га у очи, можеш да му видиш мимику, и он теби. Не смеш да га лажеш, јер те брзо провали – каже наша саговорница и додаје:

– Живимо време усамљености. Гледам неке људе, седе у кафићу, ресторану, вечерају и поред себе имају отворен екран. У реду, то јесте модерно и савремено, али су ми фасцинантни и старији људи који су прошли нормалан живот, па су прихватили тај начин комуникације. То, ипак, доживљавам другачије, да се људи затварају у себе, да имају страхове, проблеме са комуникацијом, па је обављају кроз апарат. Тешко је време. За културу, уметност посебно. Мој отац, академски сликар Бранимир Минић, обележава 50 година рада. Ја се њему дивим, да у овом времену, када се ни слике не продају, опет има мотив да ради. Желимо да направимо изложбу, да се нешто заокружи. Некако ми се чини да је ово време донело нову моду у Београду, четкица и боје су заборављене, окренули смо се новим начинима изражавања у сликарству. Нервира ме што нисмо равноправни према свима и свему што се ствара, што је трајно вредно, без обзира на тренутну моду у свету.


Коментари5
05a97
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

spasenija kolček
Ovaj tekst je jedan lep i plemenit razgovor. Hvala Vam Isidora i pametna ste cura, baš. I veliki pozdrav za Vas. Vaše majke se sećam sa toplinom i tugom. Bila je jedna od najvećih; njena čudesna gluma je naprosto bila sama Ona, Neda Spasojević!
bezobrazna poznanstva
Pa probajte sa nekim da izadjete. Nece proci ni pet minuta a zapijukace mu celularac, i on vise nece biti s vama.
ivana stil
..sjajan tekst...tako istinit i sentimenatalan...predivno!
Dorćolka Novobeograđanka
Sve je tako kako kažete. Mi koji se sećamo Vaše mame, sećamo je se s velikom ljubavlju i tugom u srcu.
lidija zena
Predivan a nazalost istinit text.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља