недеља, 21.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:48

Лаза Лазаревић - девет прича за бесмртну славу

Аутор: Танјугуторак, 10.05.2011. у 22:00
Лаза Лазаревић (фотодокументација "Политике")

БЕОГРАД - Писац, лекар, научник, академик, преводилац Лаза Лазаревић јединствен је случај ствараоца у нашој литератури који је са опусом од само девет завршених приповедака стекао бесмртну славу.

Лазаревић се родио пре 160 година 13. маја, а преминуо је јануара 1891. а да није имао ни пуних 40 година.

Његово име уписано је крупним словима и у историју српске медицине, пошто је одмах по повратку са студија у Берлину, где је докторирао са највишим оценама, приступио модернизацији рада у болницама.

Отворио је четири клиничка одељења, увео је пријемну амбуланту у болници, био је лични лекар краља Милана Обреновића, а када је постао управник Опште државне болнице оформио је „Одсек за лечење стараца” и тако постао први српскли геријатар.
Веома активан у културном и политичком животу Србије, Лазаревић је стизао и да преводи и то не само белетристику (Гогоља ), већ и политичке списе као што је књига „Шта да се ради” Николаја Чернишевског која је битно утицала на формирање Светозара Марковића и српске левице.
Међутим, сви који заврше осмогодишњу школу памте Лазаревићеве приповетке од оне прве, коју је написао током студија у Берлину „Швабице”, па преко „Први пут с оцем на јутрењу” до „Школске иконе”, „У добри час хајдуци!”, „На бунару”, „Вертер”, „Све ће то народ позлатити” и „Ветар”.
За живота, објавио је само једну књигу „Шест приповедака”, преостале три су штампане у часописима, док је осам остало недовршено.

Као научник је био много плоднији, објавио је 80 радова што му је донело и чланство у Српској краљевској академију наука и уметности.

Успешан у свим областима којима се бавио леп, шармантан, омиљен у друштву, благородан и паметан Лаза Ларевић, није имао срећан лични живот.

Љубав према Немици Ани Гутјар овековечио је у „Швабици” али је мање је познато да се још пре одласка у Берлин, док је на Великој школи студирао права, заљубио у Јелицу Милиновић. Она је била комшиница Милорада Поповића Шапачанина, ожењеног најстаријом Лазином сестром Милком, код којих је Лаза становао.

Да је успомену на Јелицу носио до краја живота сведоче све његове приповетке у којима је славио лепоту црних очију какве је она имала. Идила је нагло прекинута када је Лазаревић добио државну стипендију да оде у Берлин на студије медицине што му је била животна жеља.

Ни љубав са Аном Гутјар, ћерком газдарице код које је становао, није имала срећни крај, али барем је српска књижевност постала богатија за „први градски љубавни роман” како су његови савременици означили новелу „Швабица” у којој је та веза описана кроз 13 „писама”.

Вечерње седељке са Аном прекида позив да се несвршени медицинар врати у Београд да би учествовао 1876. у српско-турском рату.

После рата враћа се у Берлин, али се веза са Аном не обнавља, као што је и прву љубав Јелицу затекао удату када се вратио у Београд.

Након постављења на место лекара Округа београдског 1881. Лазаревића „увлаче” у брак, како ту епизоду из његовог живота описује Милан Јовановић Стојмировић у књизи „Силуете старог Београда”.

Лазаревић је био побратим Косте, сина председника владе Николе Христића, који је ушао у политику као зет Томе Вучића Перишића. „Коста га је одвео својима на вечеру и тамо му је била 'сервирана' и црнпураста Полексија коју је Лаза из раздраганости од разговора и пића пољубио, а Христићу су онда радосно почели галамити и честитати веридбу”, забележио је Стојмировић.
Лазина мајка је овај брак прокоментарисала „То није брак из љубави , ни брак из рачина”, чиме је желела да каже да је био непотребан.

На венчању, кум му је био колега и уредник часописа „Отаџбина” др.Владан Ђорђевић.
Мирећи се са судбином, Лаза уз Полексију постаје један од стубова београдског друштва и у то време гради дом који се и данас налази на почетку Хиландарске улице. Ту им се рађају деца Милорад, Анђелија, Кузман и Владан.

У српско-бугарски рат Лазаревић је отишао са чином мајора санитета, а вратио се као пуковник, али је његово нежно здравље било још више угрожено. Преживео је смрт вољене мајке и два сина, а када је од Академије добио награду за најбољу причу која је износила 150 дуката већ је знао да је на самрти.

Савременици су забележили да је супрузи 10. јануара у подне најавио: „Путоваћемо у осам и по”, а када је издахнуо казаљке сата су показивале осам и три четврт.

Неоспорно најбоље перо српског реализма, требало би да има живе потомке пошто се, пре две деценије када је обележаван век од његове смрти, огласио читуљом његов праунук инжељер Милорад Лазаревић.

Магазин „Дуга” је тада забележио да Милорад има сина Лазу названог по чукундеди.


Коментари0
04470
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Вести култура и забава

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља