четвртак, 24.05.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:16
Не само о послу - ПЕРО ЗУБАЦ

И данас се неки удварају уз „Мостарске кише“

Са 20 година написао је љубавну поему којом се прославио. Уследиле су песме, есеји, антологије, популарни серијали за децу „Музички тобоган” и „Фазони и форе”, филмови по његовом сценарију...
Аутор: Славица Берићсубота, 14.05.2011. у 22:00

Мостар је познат по каменом мосту и по једној од најлепших љубавних поема на свету, коју му је 1965. године подарио Пера Зубац. Млади песник је тада био на самом почетку каријере и ко зна какав би му био животни пут да нису падале „сву ноћ неке модре кише над Мостаром”. Матија Бећковић је то прокоментарисао на свој начин: „Чим је ушао на терен, одмах је постигао гол, па није морао да се отима за сваку лопту.” Није морао, али је досад објавио 36 књига за одрасле, 14 антологија, две књиге пародија, збирку есеја и 18 књига за децу, што скупа чини 1.800 страна.

И то није све. Зубац је уређивао часописе, писао либрето за балет и оперу, сценарија за филмове, а генерације младих га памте по мултимедијалним спектаклима попут слета за Дан младости. Био је близак са Јосипом Брозом Титом, „највећим сином наших народа и народности“,  што му неки нису опростили. Али то је већ њихов проблем. Зубац је остао доследан себи и својим идеалима. И данас је без викендице, па и аутомобила.

Јединац и мезимац

Перо Зубац је рођен у Невесињу 1945. године. Било је то поратно време, оскудице, али га песник памти као лепо.

– Живели смо у великој кући са стричевом породицом. Поред рођених пет сестара, Зоре, Милице, Данице, Јање и Бојане, ту су биле сестре од стрица, Слава звана Мила и Бранка, браћа Ацо и Милош и син моје помајке Божане Слободан Пејичић. Ја сам био најмлађи и уз мајку Јоку, док је живела, потом помајку, оца Обрена, стрину Љубицу и стрица Васа, растао сам мирно и заштићен многоструком бригом и љубављу.

Могуће је да су те сензације из детињства, сећање на спокојство, тишину и благост, на честе радости и ретке туге, утицале на мој однос према деци. И литература коју сам гутао у детињству, свакако – каже песник.

А какав је био ђак, сазнали смо из стиха:

„Први је разред прва брига,

Други је разред разбрибрига,

Трећи је разред башмебрига,

Школа је лепа као књига.

У школи је најлакше да се учи

А најтеже је да се мирује.

Ипак је најлепше кад се иде кући

Па се у шарене излоге завирује…”


Зрењанински ђак

Из кршне Херцеговине Зубац се на даље школовање запутио у Банат.

– Прва два разреда гимназије сам завршио у Лиштици код Мостара. Пошто је она променила свој профил строгог конвикта са интернатом, преостало ми је да бирам Задар или Зрењанин. Отац ми је био морнар у Задру, а имао је пријатеља у Зрењанину, новинара Богдана Гушића, и одлучили смо се да идем код Богдана, па после у ђачки дом у Кидричевој (који је одавно срушен).

Од Богдана сам много научио и много ми је помогао у кризним адолесцентским годинама. У Другој експерименталној гимназији смо шест дана ишли у школу а седми на занат, да се научимо неким конкретним вештинама. Директор је био писац и латиниста Иван Лерик. Са мном у разреду били су глумац Бранко Милићевић Коцкица и песник Зоран Славић – присећа се Зубац.

Није била Светлана

„Мостарске кише”, посвећене извесној Светлани, код девојака овог имена створиле су привид да је свака посебна, јединствена. А онда је пре десетак година процурила прича да су то била, у ствари, четири Перина младалачка заноса, спојена у један лик.Прва од њих, тада студенткиња књижевности, „волела је руже, оне јесење, ја сам јој доносио, кад свену стављала их је у неку кутију.” Та кутија је и данас у кући Пере Зупца.

– Биле су то смерне, скромне, лепо васпитане девојчице, и ја сам се око њих трудио колико сам умео. Поред мене је Драгана, девојачки Вајдић, из старе и угледне војвођанске породице, мајка мојих синова Владимира и Милоша, професор књижевности. Она пише есеје о жени у историји, литератури, уметности, свету вере и ускоро ће се појавити њена књига есеја „Крст времена“ – најављује наш саговорник.

Поема „Мостарске кише” је 1988. године објављена у московском часопису „Работница” у тиражу од 19.750.000 примерака, мада је Пера није био уврстио у своју прву књигу поезије.

– Нисам је уврстио у рукопис своје прве књиге („Неверморе“, Матица српска, 1967), али је уредник, тада мој професор на Филозофском факултету, Драшко Ређеп, инсистирао да обавезно буде у књизи, и она је објављена белим словима на црној хартији на крају књиге. Сем ње скоро да је све остало заборављено. Није да ја нисам прихватио ту поему, него ми је заклањала својом магичном светлошћу све друго што напишем. Руског тиража сам се и сам уплашио, јер, колико је људи било у прилици да прочита песму! – признаје песник.

Данас се многи средњошколци девојкама удварају стиховима из „Мостарских киша”, а Пера је својим изабраницама за време гимназијалних заноса рецитоваоГарсијуЛорку, Јесењина, Дучића, Ракића, Шимића, Миљковића, Мирослава Антића, Вита Николића...  

Волео је овај наочити Херцеговац и спорт. Шта му је било драже: фудбал или бокс?

– Лопта свакако, од мене је у детињству бржи играч био Махмут Пилавџић, а бољи техничар само Рајко Петров Ного, мој најдражи друг из раног детињства. Бокс је дошао касније јер ми је фискултуру у гимназији предавао првак државе у бантам категорији  Петко Радовић , па сам се од њега учио тој племенитој вештини.

Нисам никад окончао студије књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду из неких сада потпуно ирелевантних разлога. Био сам одличан студент, али ето понекад и енциклопедије бележе другачије. Хтео сам да студирам индустријску психологију, и то ме је дуго држало као опсесивна идеја, вероватно због оног једног дана у зрењанинској гимназији – наводи Зубац.

У Мостару је био, после паузе од 16 година, 2009, када је у Сарајеву објављена његова књига „Повратак Мостару“.

– Ићи ћу на годишњицу хора и ансамбла „Мостарске кише“ крајем лета. Ако се враћам у завичајни предео, у мислима и сновима, опојним раним сликама среће и спокојства, онда су то увек невесињски призори.

Дошао је у Нови Сад привремено – и ту остао.

– У граду у којем живим од 1963. године нити за чим жудим нити о чему сањам, како би се рекло песнички, ту ми је све и сав сам ту.

Недостају ми моји најбољи пријатељи,  о како само бројни сада, региструјем с тугом, који су „на другој обали“. Све друго што ми недостаје у Новом Саду када бих почео да набрајам одвело би нас у другу, бојим се политичку причу, а о томе нећемо.

Можда је одговор једна моја релативно новија песма:

 „Најбољи моји другови

   стоје на другој обали,

   за њима небесни лугови,

   рајско су воће пробали.

   Да ли управо стога

   имају осмех на лицима

   ил’ светли озарје  Бога

   ко мала лампа у свицима.“

Његова је поезија заступљена у читанкама и лектири. Како то изгледа када деца морају да читају за оцену оно што је написао њихов отац?

– Моји синови нису имали тај проблем, тада сам тек улазио у читанке. За унуку Милену ћемо тек да видимо за неколико година... – додаје песник, који и данас пуно пише, и оловком и на компјутеру, али најрадије на писаћој машини. Воли, каже, да чује звук откуцаних слова.

-------------------------------------------------------------

Преводи са црквенословенског

Поред рима које пише у налетима („Дешава се да дуго ћутим и онда, одједном, у даху, напишем пола књиге или целу”) Зубац је реализовао педесетак мултимедијалних спектакала: отварање олимпијских такмичења, логорске ватре... Почео је са 24 године са слетом за Дан младости. Уредник је серијала за децу: „Музички тобоган” и „Фазони и форе”, аутор бројних сценарија за филмове. Био је главни и одговорни уредник студентског листа „Индекс”, часописа за културу „Поља” у Новом Саду, загребачке ревије „Полет“ и скопске „Мисли”. Написао је либрето за балет и оперу „Ленка“. Објавио студије о песништву Душка Трифуновића, студију о Милици Стојадиновић Српкињи, уз прву објаву њених непознатих педесетак песама и две приповетке, које је приближио са црквенословенског савременом језику, лирску студију о Ленки Дунђерски, „митској личности грађанске Војводине”. Превео је најбоље руске песнике за децу. Шта је то што је желео, а није имао прилику да уради?

– Можда неки позоришни комад или мјузикл. Свачим сам се у животу бавио, и са доста успеха. Оно што највише волим, сликарство и класичну музику – не умем.

------------------------------------------------------------

Тамо није било ништа

Иако је писао о Мостару, никада није ту живео.

– Ја сам Невесињац. Отац ме је често водио код пријатеља Пашајлића, Дервишкадића, Мрковића, док сам био дечак, после је сестра Јања, удата за Драгутина Говедарицу, живела у Мостару на Бијелом бријегу и код ње сам долазио са супругом и децом, а и сам на пропутовањима или посетама Мишу и Азри Марићима. Али Невесиње је од Мостара удаљено, некада, за мога детињства, 42 а сада 28 километара источно, а Лиштица или Широки Бријег 22 километра западно. Можда је то јасно описао мој непрежаљени друг Душко Трифуновић у предговору обимној монографској студији недавно преминулог академика Неђа Шиповца: „Перо Зубац у завичају поезије“ из којег наводим неколико реченица: „...Најбољи мостарски песник, после Алексе Шантића, јесте Перо Зубац, који је кроз Мостар пролазио када иде из Невесиња за Широки Бријег, где је похађао школу. Написао је ту своју љубавну причу, и онда је та љубавна прича постала појам за Мостар и за мостарско певање. Иначе тамо није било ништа. Било је, али нису прешли регионалну рампу.“ И још је, у шали, умео да каже да сам ја срески песник, јер је Невесиње било општинско место а Мостар срез, па су ме Мостарци посвојили и отели.


Коментари3
80946
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Обрен Илић
Перо Зубац је лирски песник - понос и дика Херцеговине , као песници Алекса Шантић , Јован Дучић , и савремени песници Рајко Петров Ного , Ђорђо Сладоје . . . Својим богатим и разноврсним песничким и књижевним стваралаштвом заувек је ушао у Историју српске књижевности .
Обрен Илић
Перо Зубац је лирски песник - понос и дика Херцеговине , као песници Алекса Шантић , Јован Дучић , и савремени песници Рајко Петров Ного , Ђорђо Сладоје . . . Својим богатим и разноврсним песничким и књижевним стваралаштвом заувек је ушао у Историју српске књижевности .
Sonja S
Pitam se kako je stigao sve što je uradio, nekima bi i za tri života bilo mnogo. Lepo napisano ali kratko, verujem da je dosta toga ostalo nedorečeno posebno o druženju sa Mikom i Duškom. Ako bude prilike pišite

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља