понедељак, 16.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:04

Највећи слуга српског народа

Аутор: Миодраг Матицкипетак, 13.05.2011. у 22:00
Доситеј Обрадовић

Ове, 2011. године, обележавамо два века од смрти Доситеја Обрадовића. Пре два века Доситеј је именован и за „попечитеља просвештенија“, првог министра просвете српске државе која је почела да се, после вишевековног ропства под Турцима, обнавља током Првог српског устанка. Испада да је то, можда, најкраћи мандат министра просвете у нас, али реч је само о озваничавању нечега што је много раније у српском народу прихваћено као неопозива чињеница.

Најпре, треба рећи да је Доситеј уз подршку Карађорђа 1808. године основао Велику школу и тиме ударио темељ будућег универзитета. Али, Доситеј се осећао позваним да буде српски министар просвете и неколико деценија раније, да својим делом и порукама управо буде највећи слуга народа на просветном пољу. Уосталом и значење речи министар јесте слуга у најплеменитијем смислу. Он је био и српски министар и највећи српски учитељ младих. Сва своја дела посвећивао је јуности. Али под тим не треба подразумевати само оне по годинама младе. Његово дело и његове поруке били су упућени и одраслима, тад младом и тек зачетом слоју грађанског сталежа који се тек свикавао на књигу и отварао за научна достигнућа, према свету.

Сва Доситејева дела, без обзира на жанр, била су у основи просветитељска обраћања народу, израз жеље да га поучи, упозна са светом и пренесе му корисна знања како би напредовао и прикључио се земљама које су предњачиле. Када је први пут приспео у Хале, спреман да учи, усхићен је универзитетом са хиљаду полазника. Тада је скинуо мантију и узвикнуо, пун наде, да ће и Срби једном имати такве школе. Ту се родила идеја о Великој школи! И његови списи, и његова дела, Живот и прикљученија, Совјети здраваго разума, пуни су и аутобиографског, и путописног, и поучних прича, али све је у знаку просветитељског усмерења, да послужи другима да прошире своја знања и упознају остали свет. Та његова истрајавања на приближавању Срба другим културама јесу највећи дар који нам је оставио вишедеценијски министар просвете Доситеј Обрадовић. Други јесте чврста вера у здрав разум, у науку. У потребу за учењем. Он цео може да стане у синтагму здрав разум; његовом делу највише приличи наслов Совјети здраваго разума. А кад је реч о етици, о моралном уздизању народа, централна је реч добродјетељ, задужбинарство у смислу чињења добрих дела за општу корист, за ползу народа.  

Историја сваког народа веома зависи од истакнутих појединаца, од њиховог деловања и харизме. Свакако да је Доситеј био још у 18. веку, пре Првог српског устанка, веома значајан идеолог са добро промишљеним циљем када је реч о обнови српске државе. Можда је и то разлог што је онако свесрдно пришао устаницима и до смрти био спреман да све учини за општу ствар. Готово је дирљива његова веза са Карађорђем. Колико га је Вожд поштовао и како је Доситеј узвраћао Карађорђу поштујући у њему вођу народа у најтежим годинама новије српске историје, у време како неки веле сељачке буне, али једине која није угушена у крви без икаква резултата. 

Кад су Срби почетком 19. века започели са остваривањем идеје обнове српске државе, делили су таланте и задатке према вредностима појединаца. Карађорђу допаде улога вожда устанка, митрополиту Стратимировићу посредника са Бечом, Проти Матеји да утемељи први српски суд, Доситеју и Јакову Ненадовићу да оснују прва српска министарства, књазу Милошу установљење Кнежевине Србије, кнезу Михаилу да врати градове, краљу Милану да поврати краљевство, Карађорђевићима да ослободе Стару и Јужну Србију. Таланти и задаци дељени су и виђеним људима из науке и културе: Доситеју и Вуку да науку и уметност приближе народу, да прошире читалачки круг, да помогну демократизацији науке и културе тако што ће све учинити да почну да се преводе најзначајније књиге и пишу нове на народном језику којим говоре „житељи чрногорски, далматински, херцеговачки, босански, сервијски, хорватски, славонијски, сремски, бачки и банатски“, како Доситеј вели 1780, а истим речима то понавља и Вук 1836. године у тексту „Срби сви и свуда“ који ће објавити у свом Ковчежићу за 1849. годину. У њему вели: „Србија, Метохија (од Косова преко Старе планине, гдје је Душанова столица Призрен, Српска патријаршија Пећ, и манастир Дечани), у Босни, у Херцеговини, у Зети, у Црној Гори, у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном Подунављу од више Осијека до Сентандрије, у Славонији, у Хрватској (и Турској и Аустријској крајини), у Далмацији, и у свему Адријатичком приморју готово од Трста до Бојане – народ једним језиком говори.” Ђури Даничићу допало је да цео живот посвети том језику, Јовану Стерији Поповићу да оснује српско позориште и Српску академију наука, плејади припадника омладине српске, следбеницима Доситеја и Вука да оснивају школе, отварају књижаре, покрећу листове и часописе. Бољег тима, дрим тима, није, тада, могло бити када је реч о српском народу. То би, свакако, требало да буде подстицајно и данас, када у новом веку покушавамо свим силама да утврдимо правац обнављања српске државе. За судбину сваког народа важни су континуитети, у томе је управо највећа вредност традиције. А свако насилно прекидање са традицијом оставља лоше и, често, ненадокнадиве последице.

Када је реч о културолошким дугорочним пројектима, српско просветитељско доба много дугује протестантизму. Њему су Срби били окренути. Највећи српски писци, Доситеј, Сима Милутиновић, Вук Караџић своја кључна дела штампају у Лајпцигу, центру протестантизма. Србима у држави која се тек обнављала одговарала је идеја протестантске провенијенције да наука треба да се приближи народу и престане да буде ексклузивна, елитистичка предност изабраних.

Када је започела живот српска периодика, покретање српских листова поверено је Димитрију Давидовићу. Он је покренуо и први српски Забавник. Научни часопис, у којем би се сабирале старине, документа важна за писање српске историје, поготову најновије, најпре је требало да се повери Павлу Шафарику. Помињан је и Вук као могући уредник таквога часописа. А онда је ствар поверена Ђорђу Магарашевићу и покренут је Летопис који и данас излази. Из Летописа рођена је и Матица српска. Остварена је идеја која је просинула у 18. веку, са Магазином Захарија Орфелина. И он је, најпре, помињан под именом „Сербскаја пчела, к ползје и увеселенија служашаја“. И ту је Доситејева улога незаменљива.

Доситеј је своју књигу Басне уредио као част магазина. У наравоученијима басана, у брилијантним његовим есејима, налазимо и песме и приче, приказе вредних књига, промишљања прилика у свету, подука из историје, као и посебне одељке, сентенције и алегорије. Та књига подсећа на владајуће облике периодике у 18. веку, на магазине и цветнике. То је форма која је погодовала демократизацији културе и науке. Од свега помало. Таквим публикацијама ширило се читалачко коло, то је било од непроцењиве важности за образовање српског народа. Доситеј и многи други после њега окрећу се, тада, баснама, најстаријем жанру који је близак и владарима и најпростијем плебсу: „Оне совершено пристоје како највећим филозофом и политиком, тако и најпростијем сељаном који само читати могу и свој језик разумеду.” И, као круна свега, ту је и окретање језицима народа, почев од настојања да се и Библија преведе на језике народа. За Доситеја то је значило и радикално окретање народном језику, једном језику којим и у 18. веку и у првој половини 19. века говоре и споразумевају се народи западног Балкана.

У тренутку када су, чини ми се, протутњала и показала се бесмисленим ружења и куђења српског језика као својеврсног вида унитаристичких и великосрпских тежњи, када се све јаловијим показују напори да се истакну разлике језика на овим просторима у односу на српски, започеле су расправе о именовању тог језика који сви разумеју, полемише се како би се он могао звати. Ствари су се и политички, и свакојако, доста измениле, али ширина са којом је Доситеј писао о том језику могла би, данас, бити веома лековита. Јер жив језик, ако је жив, има снагу да живи и да се развија по највећој сили која човека чини човеком, по сили изражајности.


Коментари0
927ff
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља