недеља, 08.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:59

Зашто убијају песника у социјализму

недеља, 15.05.2011. у 21:00

Ове године навршило се педесет година од самоубиства или убиства Бранка Миљковића, једног од најталентованијих српских песника 20. века. У ноћи између 11. и 12. фебруара, у једној шуми покрај Загреба, по званичној верзији, српски песник Бранко Миљковић извршио је самоубиство. Имао је само двадесет и седам година. Овај догађај и данас, 50 година касније, изазива многе контроверзе.

У књизи „Бранко Миљковић или неукротива реч”, Петар Џаџић тврди да је Миљковићев одлазак из Београда у Загреб „узрокован љубавним јадом”. Танасије Младеновић, међутим, сматра да Бранко Миљковић није извршио самоубиство. Малено дрво, о које се Миљковић, наводно, обесио, напросто није могло да издржи крупно тело српског песника.

У прилици смо да објавимо ексклузивно сведочење Владимира Богдановића (1940), сликара и књижевника из Новог Сада, који се са Бранком Миљковићем дружио у Загребу и последњи га видео пре његовог трагичног краја.

С Бранком Миљковићем упознао га је Драган Миливојевић, Србин, Београђанин, глумац Хрватског народног казалишта у Загребу. Брзо су се спријатељили, често су седели у Казалишној кавани, коју су млади песници, глумци, балетски играчи, новинари – преименовали у „Кавказ”. У Загребу је био недавно, први пут после 1987. године, када је имао самосталну изложбу у „Спектру”.

– Миливојевић ме је једног касног поподнева, пред мојом Школом за примјењену умјетност, одмах ту, преко пута Хрватског народног казалишта, у договорено време чекао у друштву мени потпуно непознатог, изразито високог, наочитог човека, густе црне косе, лепих крупних очију у лаком смешку, топлог баршунастог гласа. Миливојевић га је представио као „песника – наше горе лист”, па онда за мене рече: „Дечко је с наших страна, ђак ове школе. Једног дана биће од њега нешто. Пише и песме”. Тако сам упознао Бранка Миљковића, мада ми тада то име ништа није значило – сећа се Богдановић.

Било му је драго што је упознао некога из Србије, Београда, некога ко говори екавицом, песника из кога зрачи топлина и благост. Имао је неку нежност у очима, неку сету, а све то је било некако у нескладу са његовом крупном фигуром.

Када су кренули према „Кавказу”, Миљковић је Богдановића питао да ли је своје песме негде објављивао. У одговору је био бржи Миливојевић, рекао је да је Богдановић своје песме штампао у „Полету”, „Круговима” и „Присутностима”. Миљковић је рекао: „Е, браво, дечко! Показаћеш ми нешто од тога”.

У „Кавказу”, на галерији, у једном углу, стиснусмо се за малим округлим столом који смо брзо напунили чашама пића и кутијама цигарета... Бранко је био шест година старији од мене, ја сам имао непуних двадесет. Из њега је врцало знање. Слушао сам га упијајући сваку његову реч, поготову критике на неке моје песничке текстове које сам му повремено, стидљиво доносио. „Миљковић никада није говорио о себи, својим проблемима, иако сам осећао да га нешто изједа. То што се све више окретао пићу, само је потврђивало моју сумњу и појачавало зебњу. Тада, наравно, ништа нисам знао о његовим београдским невољама, везаним за име Оскара Давича, због чега је, кажу, морао да побегне из Београда и скраси се у Загребу. Али, и ту су га убрзо стрефиле муке”.

Богдановић се враћа пет деценија уназад: „Једне вечери, негде у јануару 1961. године, ту затекох већ припитог Бранка. Био је сам и некако одсутан, када седох поред њега. Дуго нисмо ништа рекли један другоме. Одоздо, ка галерији, пењао се тихи жагор, мирис дуванског дима, кафе и алкохола. Ћутке смо попили неколико тура пића. У једном тренутку Бранко је устао, стао уз ниску ограду и ослоњен рукама, мало нагнут, гледао доле. Помислих намах да тамо некога тражи, или очекује, али се и уплаших да би онако нагнут, а висок и већ добро поднапит, могао да изгуби равнотежу и падне доле. У једном тренутку Бранко је узвикнуо: „Зашто убијају песника у социјализму”? Покушах да га повучем, али он подиже руке и наново викну још јаче. Сала је, на трен, утихнула. Сви гледају горе у нас. Неко је позвао милицију. Успех некако да га вратим до стола. Сео је и у једном гутљају испразнио чашу. Убрзо, на галерију попеше се два милиционера. Узеше нам легитимације и, гурајући нас низ спиралне степенице, нимало нежно, изведоше до кола која су била паркирана до самог улаза”.

„Дечко нема никакве везе с овим”, рекао је Бранко.

У станици милиције, увели су их у једну хладну собу и оставили саме. У соби: писаћи сто, плехана пепељара, столица, подужа клупа. Смрди на пикавце и дувански дим. Седели су на тврдој клупи.

„Шта ће сада бити? Шта ће, бре, с нама да раде”, питао је Богдановић, а Бранко је, потпуно смирено, рекао: „Ништа неће бити. Немој да се бринеш. Ма, биће све у реду”.

Пушили су и ћутали, а онда се појавио милиционер у цивилу.

„Миљковићу, хајде”, рече оштро. „Ти – чекај ту”!

Негде пред зору, вратио се милиционер у цивилу и Богдановићу вратио легитимацију.

„Можеш да идеш”, рекао је оштро и додао: „Пази шта радиш и с ким се дружиш! Следећи пут нећеш овако јефтино проћи”.

Владимир Богдановић више није видео Бранка Миљковића. Загребом је прострујала вест о његовом „самоубојству”. Обесио се, причало се, о једно дрво, на периферији. По кулоарима се шушкало да није реч о самоубиству. Подоста година касније, Богдановић је, не може тачно да се сети, претпоставља у неким новинама, видео фотографију Бранка, онако крупног, на коленима, с погнутом главом, везаног око врата за танку грану, слабашног дрвета.

Зоран Радисављевић

Сутра:

Жив је отишао међу живе


Коментари0
4225b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља