петак, 16.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:53

Жив је отишао међу живе

недеља, 15.05.2011. у 22:00

У години у којој је страдао Бранко Миљковић, један од највећих српских песника, захваљујући новим сазнањима, покушавамо да откријемо шта се догађало у ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. године, када је у Ксаверској шуми на периферији Загреба, по званичној верзији, српски песник извршио самоубиство. Многе чињенице указују да је реч о убиству. Може ли се до истине доћи пола века касније, када су, ваљда, и полицијски извештаји из Загреба доступни јавности.

Бранко Миљковић (1934), прве песме пише са тринаест година. Прву песму објављује 1952. у београдском листу „Записи”, имао је тада осамнаест година. У Нишу, песме објављује у „Народним новинама”, „Гласу омладине”, „Нашем путу”, „Гледиштима”... Наредне, 1953. године, долази у Београд, на Филозофском факултету студира филозофију. Часопис „Дело” (1955) објављује његов циклус песама „Узалуд је будим”. Врата српске књижевне сцене широм му се отварају. Објављује збирке песама: „Узалуд је будим” (1957), „Смрћу против смрти” (заједно са Блажом Шћепановићем, 1959), „Порекло наде” и „Ватра и ништа” (1960). Најмлађи је добитник Октобарске награде града Београда.

Припадао је групи неосимболиста, чији је идејни вођа био проф. Драган М. Јеремић, а коју су, поред Миљковића, чинили: Божидар Тимотијевић, Жика Лазић, Драган Колунџија, Милован Данојлић, Петар Пајић, Коста Димитријевић, Вера Србиновић, Рајко Чукић...

У разговору са Драганом Колунџијом покушавамо да сазнамо нешто што до сада није никоме рекао. Испричао нам је више, него што је желео да се објави.

У друштву неосимболиста, каже, у свему је био почетник, па и у седењу у кафанама. „Прешернову клет”, култно место београдске боемије, доживљавао је као огледало и учионицу у којој су му учитељи били старији другови неосимболисти. Нико се међу њима није толико радовао, као он, што је примљен у неосимболистичко друштво. То је написао и у одговору на анкету: „Реч је о неосимболизму – наш манифест”, у којем су објављене изјаве Драгана М. Јеремића, Бранка Миљковића, Божидара Тимотијевића, Милована Данојлића, Жике Лазића, Вере Србиновић, Звездана Јовића, Косте Димитријевића. Драган Колунџија је тада рекао: „Ја имам седамнаест година и мада не бих знао дубокоумно да објасним шта је неосимболизам, хоћу под његово небо, хоћу под његову заставу, јер знам да је и он млад, као и ја и да и он жели ново као што и ја желим. Ја га хоћу за пријатеља који ће ми помоћи да створим то ново. Прихватио сам га и остаћу му веран до краја живота. Нећу га напустити као што се не напушта пријатељ”.

И даље: „Волим неосимболизам, јер ми изгледа као усамљена ружа нових невиђених боја. Волим своје другове неосимболисте, јер ми се чине као рудари који траже рудник лепоте, птицу раја, живу звезду која с ону страну гроба куца. Волим увек нова тражења у поезији и прози изворски здрава и зато волим неосимболизам”.

Анкета је објављена у „Младој култури”, у септембру 1956. године.

– У београдским кафанама, најчешће смо свраћали у „Безистан” на Теразијама и „Прешернову клет”, био сам усамљен и по томе што нисам пио – ништа осим киселе воде, па сам се мало и због тога стидео од својих другова и келнера. У нашем неосимболистичком Манифесту било је забрањено јести кисели купус који сам много волео. Једнога пролећа, не сећам се које године, у студентској мензи, на Обилићевом венцу, ухватили су ме да ручам купус Бранко Миљковић и Жика Лазић, али ми је, уз смех, све било опроштено.

Клуб књижевника, у Француској 7, био је прва кафана уметности у Београду, али ја сам у њега врло ретко одлазио, не због књижевника, већ због страних дипломата и полицајаца, у цивилним оделима. Једне вечери у „Клубу код Иве” видео сам за столом, за којим је седео песник Бранко Миљковић, две ватрене жене које су га заједно грлиле. Много касније у том истом Клубу, и расположењу, виђао сам и песника Бранислава Петровића и Јакова Гробарова. Од тих слика, у женском веселом друштву, мене је хватао страх и одмах сам бежао кући. У аутобусу од Зеленог венца до Бановог брда размишљао сам како ће се Бранко и Брана извући из канџи тих жена и да ли ће бар у зору доћи на свој Душановац и у своју Бежанију. Мили другови моји, храброст вас је покосила – каже Драган Колунџија.

Бранко Миљковић, у својој поезији, наглашава Колунџија, одговарао је само на питања која су му лежала на срцу. Последње питање било је у писму пријатељу Петру Џаџићу, упућено из Загреба, фебруара, 1961: „Само ме она интересује, шта ради, има ли грип”?

Пре одговора из Београда, од пријатеља стигла је црна вест из Загреба – да је жив отишао међу живе, песник Бранко Миљковић. Да ће тако завршити, говорио је песникињи и преводиоцу Мирјани Вукмировић из Београда, а сличну је судбину предвиђао и Колунџији.

– Ја то не смем да покушам, ни када сам у „пониженој снази”, јер ме је страх и имам огромну љубав према животу и поезији. Поезија ме спасава – каже данас Колунџија.

Колунџију враћамо на београдске кафане, на њихова дружења.

Њима су у кафанама, вели, келнери били учитељи. У „Прешерновој клети” песници, глумци и новинари из „Политике”, „Борбе”, „Вечерњих новости”. Међу тим познатим гостима, највећи је био песник Бранко Миљковић, који се прерано, и добровољно, повукао. Колунџија верује да се Бранко Миљковић у Загреб упутио са предосећањем да се у Београд више никада неће вратити.

Зоран Радисављевић

Сутра:

Као риба на удици


Коментари3
be624
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Radmila Tomasevna
Pancicevci Dragan Kolundzija i Mica Danojlic zivim secanjima slikaju vreme i atmosferu neosimbolizma,zanose mladih pesnika novim dahom poezije,koju Kolundzija dozivljava kao rudnik lepote,pticu raja...Takvoj poeziji srcem i perom pripadao je Branko Miljkovic.Danas se i ja pitam da li je poezija Branka Miljkovica izdrzala vremensku distancu,ono sto je i Njegos napisao:"Vrijeme je majstorsko reseto."Hoce li ovaj feljton ostati samo u sfeeri stradanja B. Miljkovica i dilemama o njegovoj smrti ili ce biti i reci o vrednosti njegove poezije danas.Mozda su prorocanski pesnikovi stihovi da ce poeziju pisati svi.I pisu je,ali je ne citaju.
узгред буди речено
Потражите чланак Милана Влајчића "Миљковићева трагедија" У њему се говори како су неки књижевни посленици исказивали поштовање песнику кратко време пре његове смрти.
Nena Hammond
To je bila šuma koja je pojela nebo šuma iz koje kad izađoh videh da nisam izašao da su me zveri pojele i znah da će biti gorko da pričam o tome šta sam video i nisam video kad uđoh u njen mrak i ne izađoh

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља