понедељак, 09.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:41

Као риба на удици

Аутор: Зоран Радисављевићпонедељак, 16.05.2011. у 22:00
Милован Данојлић

Шта се заиста догодило између 11. и 12. фебруара 1961. године, у шуми на периферији Загреба, са српским песником Бранком Миљковићем, који је побегао из Београда у Загреб, али није успео да реши ниједан свој проблем, питали смо Милована Данојлића и Петра Пајића, неосимболисте, Миљковићеве пријатеље.

Милован Данојлић нам каже: „Крајем зиме 1961. боравио сам у Загребу где се и Миљковић, нешто раније, беше настанио. Побегао је из Београда, од љубавних и других мука. Нисам му знао адресу, у Клуб књижевника сам ретко одлазио, били смо изгубили везу. Почетком фебруара, једне вечери, осетих неодољиву потребу да га видим. Становао сам на периферији града. Одјурим, трамвајем, на Трг Републике, у нади да ћу га тамо, некако, негде, срести. Падао је редак снег, колпортери су јављали о убиству Патриса Лумумбе, трг је био закрчен светом. Пропињао сам се на прсте, у лудој нади да ћу, у мору глава, уловити његов црни шешир. Узалуд”.

Покуњен, Данојлић се вратио у Студентски град. Сутрадан, рано, отишао је у Литерарну редакцију загребачког радија, која му је давала ухљебије. У соби тишина и утученост.

– Ноћас се убио Бранко Миљковић.

Данојлићу је прво прошло кроз главу да је Миљковић, поново, направио неки скандал, који се даде исправити. Претходне вечери наслутио је да је Бранко у опасности, и потрчао је да га нађе. Није имао среће. Два-три дана касније, отишао је на место пострадања, подно Ксаверске шумице. Врба преко које је пребацио каиш није била дебља од људске руке. Повила се за њим и држала га, као рибу на удици. Кажу да су га нашли у клечећем положају, са шеширом на глави, онако како рече у једној песми: „Док охоли стоје/ Мудраци клече/ Пред тајном коју нико не разуме”.

– Срео сам га једном и у сну, испред самопослуге на Душановцу. Лица земљастосивог, погружен. „Бранко, па ти си жив”? „Јесам, али немој ником рећи. Кријем се”. Пола је века, како се крије, у нашим срцима – прича Данојлић.

Сви песници умиру млади. Они који преживе младост, причају како је било. – И ево где се, овог лета, сусрећемо у колекцији „Словенски архипелаг” издавачке куће „L’Age d’Homme”, где су нам, на француском, објављене збирке изабраних песама. Његова се зове „Похвала ватри”, моја „Само светлост”. Њега је превела Зорица Терзић, мене Весна Бернард (ћерка песника Ђузе Радовића). Ко би се, сем лепшег и осећајнијег пола, данас уопште бавио поезијом? И добро нам је, у словенском острвљу, као онда, оне ноћи, у улици Ђорђа Кратовца: кроз тишину и помрчину добацујемо један другом понеку реч на језику њему драгог Малармеа – каже Милован Данојлић.

Петар Пајић мисли да смо и даље без одговора на питање постављено пре педесет година. Његово сећање је свеже, са пуно детаља: „Било је сиво фебруарско поподне, без снега. Са групом младих песника враћао сам се са Калемегдана. У Кнез Михаиловој срели смо песника Александра Секулића који нас је упитао да ли смо чули шта се десило у Загребу?

– Убио се Бранко Миљковић – рекао је.

Вест је зазвучала колико страшно толико и невероватно. Чинило им се да није имао разлога да то учини. Управо у то време метеорски је стицао песничку славу и признања. Критика га је, без обзира на младост, већ сврстала у сам врх српске поезије. Мало пре тога, добио је једну од, у то време, најпрестижнијих награда – Октобарску. Почео је да води рачуна и о свом облачењу: могао се видети како иде преко Теразија у сивом оделу, прслуку вишњеве боје, салептир-машном, шеширом великог обода. Од студента боема – постао је господин.

Тада су говорили, сећа се Пајић: „Оде Бранко у дипломатију”, „Оде Бранко у амбасадоре”! У то их је уверавало и његово познавање страних језика, као и завидна општа култура, мада у то време то није било услов. Међутим, он је потражио запослење на другој страни: конкурисао је у Радио Загребу, Радио Сарајеву и Радио Подгорици. У све три редакције врата су му се широм отворила. Изабрао је Радио Загреб.

Питамо Пајића зашто је Миљковић напустио Београд?

– Да ли се разлог крије у ономе што се најчешће спомиње – у љубавним јадима осетљивог младића, или у, нама недовољно познатим, неспоразумима и конфликтима који увек подземно струје у свету политике, духовности, уметности? Загонетка његовог трагичног краја врло брзо по доласку у Загреб за мене остаје и даље нерешива, од оног сивог фебруарског поподнева далеке 1961. године, па све до данас: да ли се Бранко Миљковић стварно убио због несрећне љубави? То звучи дирљиво и романтично. Или се, можда, нешто страшно десило у мрачној кафани у којој је последњи пут виђен, на периферији Загреба, у чијем диму седе сумњиви типови? То не би ишло у прилог братству и јединству које смо неговали. И за прву и за другу верзију постоје чињенице као докази – сматра Пајић.

За прву – највише у Бранковој поезији, његовој радозналости да види ноћ са друге стране месеца, ноћ вишања, његовој чежњи за непорочном љубави, његовој слабости пред речима кад прејака реч убија. За другу – његова љубав према животу, али и оно дрвце, танко као човечија рука, испод чије је гранчице клечао обешен Бранко Миљковић. Можда за ову другу верзију преране смрти једног од највећих српских песника треба узети и реченицу његове мајке Марије која је, кад су отишли да изјаве саучешће, рекла: „Ја сам га родила, ја га најбоље познајем. Он се никада не би убио”.

Подсећамо да је и Танасије Младеновић сматрао, а није био једини, да Бранко Миљковић није извршио самоубиство. Малено дрво, о које се Миљковић, наводно, обесио, напросто није могло да издржи крупно тело српског песника. У разговору за „Политику”, Младеновић је 1995. године, дословце, рекао: „На лицу места, после неколико дана по Миљковићевој сахрани, вративши се тада са пута по иностранству, утврдио сам читав низ чињеница које јасно говоре да је тадашњим властодршцима, и у Загребу, и у Београду, било веома стало да се читав „случај” прекрије велом заборава. Кварило би то, забога, наше идилично и за вечна времена пројектовано – братство и јединство”.


Коментари1
45c98
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ana Maric
Velika umetnost traži velike žrtve..

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља