субота, 23.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:52

Маргинални људи

Аутор: Раша Поповсреда, 18.05.2011. у 22:00

„Где сиромаштво уђе кроз врата, љубав излази кроз пенџер!”. Тако говоре Срби у Поморишју, у Румунији. Пословица је забележена у зборнику Јаворке Јоргован, спремљеном ових дана за штампу. Ту је исказана пустошна сила материјалне беде. Што је криза жешћа, то је мржња већа!

Међу људима око нас могу се чути крици те растуће мржње, не само у јавно-политичком него и у интимно-породичном кругу. Чујем о породицама баченим у немаштину. Често је узрок њиховог слома познат: то је обично директор који је продао машине, ћапио паре и побегао на нека своја „Кајманска острва”. Да постане директор у „она” времена морао је да се куне у своју морално-политичку чистоту, а да у ствари буде подли лицемер и каријериста. Кад је систем пук’о, право лице се показало – он је млатипара, онда лакејством на речима, сада у новорођеном  капитализму бруталном отимачином.

Породица коју су тај сотона, или врашка криза згромили, почиње да се рашива. Отац све више пије, у наступима љубоморе туче жену (мајку своје деце), мајка покушава самоубиство. Живе по дворишним кућама. Или у „фавелама” сачињеним од отпадне цигле и картона. У некој породици опет обоје супружника се пропију. Љубав и блага реч све су ређи. То се шири као најгора социјална болест. Не ограничава се на људе из потлеушица и чатрља. У строгом центру Београда, ових дана, разведени отац, лишен већ дуго свог уносног запослења, убио мецима мајку своје деце. Она је, мученица, жестоко и прековремено радила и издржавала децу. И шта сад? Ћорсокак несравњиве злоће. Сви су поражени. Ту није било борбе него само злочин.

Велика је борба коју људи бачени на ивицу живота у садашње време воде. У напуштеној фабрици која је до пре деценије производила стратешки индустријски артикал, један човек борбеног карактера и сјајне вредноће, скрпио кућицу за себе и своје најдраже. Чека га неизвесно сутра кад неки тајкун откупи руину па почне да разваљује здање које је било понос „оног” времена.

Госпођи која на улици продаје чарапе (осам банки пар), пре неки дан су запретили: „Ако будеш и даље то радила, бићеш одрапљена са педесет хиљада динара!”. Гледао сам је у паници и питао се: да ли је икоји од тајкуна био одрапљен тако драконском казном. Јер да она има педесет хиљада не би ту дреждала!

Стегнута срца гледам те јунаке опстанка, кад у зимским месецима рибају степенице. На степеништу зграде у којој живим рибала их је ситна женица, болешљивог лика и човечног поздрављања са станарима. Има два месеца откако је умрла у болници. Још памтим њене дубоко упале црне очи.

Пословице су резиме вековног посматрања живота. Одиста љубав пред сиромаштвом бежи. Али срећом, има људи који одолевају тој присили мржње. Из једне вароши у Србији, познатој по некадашњој индустријализацији, преселила се у Београд не само једна породица. Ова коју знам, у Београд је побегла. Онде у срећној провинцији живели су код супругове  маме. Та их је једног дана као незапослене истерала. Дошли су у Београд. Овде их је примила мамина мама! Дакле, ништа без старе госпође и њене моћи да сузбије мржњу и очува љубав. У тесном стану су бака и петоро добеглица. Само мајка ради. Зато сад бака ради по кућама, да дода пара за све шесторо.

У Бразилу људе такве судбине и таквог статуса, називају маргинални људи!

Та се социјална маргина шири. Али једину нам наду пружа вест о брату и сестри, сиротанима без оца и мајке, који деле један те исти пар ципела. Кад она оде у град, он седи код куће у чарапама, и обратно.

Љубав се ипак не да истерати кроз пенџер, увек.

(/slika2)


Коментари21
981f0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vlado Bulajic
Ne znam, ne znam sta da napisem pored ove price za nas malo stariju decu koja su ne toliko davno rasla uz cika Rasine savete i price, usput ozaren sam ljudskim komentarima, svaka cast ili evo ruke, Zoranima i ostalima koji s ovde podpisuju imenom i prezimenom, lakse mi je sad ali mi je tesko da opstanem u izboru zivotnom birajuci (od kako sam sam svestan sam sebe) manje zlo. Pozdrav svima iz Smedereva grada
Kome Treba Ime
Da sirotinja ne postoji zar bi nam trebali politicari? Ko onda stvara sirotinju?
zoran lekic
ova tema treba stalno da se prepricava,sirotinje je svuda,a niko ni prstom da mrdne,a crkva cuti ,zida svoj zid placa,puna ko brod,trazi otetu imovinu,sta ce sa njom kad je srbadije sve manje,treba im ukinuti beneficije,da placaju porez,i da budu jeftini za usluge koje cine,i da vidimo da su izgradili sirotiste za sedamsto hiljada ljudi i da se mole i za ne hriscane. Pozdrav iz Svedske
Zoran Kostić
''Да постане директор у „она” времена морао је да се куне у своју морално-политичку чистоту, а да у ствари буде подли лицемер и каријериста. Кад је систем пук’о, право лице се показало – он је млатипара, онда лакејством на речима, сада у новорођеном капитализму бруталном отимачином.'' Znači u ''ONA'' vremena, morao je da bude podlac i licemer. A u ova je postao veliki gazda. Koja su vremena bolja?
Radoslav Jovanovic
Dok citam ovakav tekst ne mogu da se oduprem gorcini osecanja koje me tera da zapalacem nad gorkom nam ljudskom sudbinom. U ljudskoj prirodi je zelja da se sve prigrabi za sebe i da se pokaze neosetljivost za druge. Koga tu zaliti? Naravno one koji se "nisu snasli". A oni koje ljudi zale kad "se hleba ponajedu" ponasaju se isto onako kao i svi koji imaju; bas ih je briga za druge. Ne vredi tu optuzivati ove ili one. To je u ljudskoj prirodi. Mnogi koji su u socijalizmu bili siromasni i bili pomagani od drugih sada su u kapitalizmu bogati i ne mare za druge. Kapitalizam je sistem koji jasno distancira bogatsvo i bedu. To nije drustveni sistem, to je dominacija "snalazljivih" ma kako shvatili ovu rec. Pitanje je: da li je bolje ziveti u sistemu gde smo svi po malo "siromasni" ili onom gde je ogromna vecina vrlo siromasna a manjina vrlo bogata? Ko ce razumeti ljudsku prirodu?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /
Коментари
Остали коментари
Остали коментари

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља