петак, 16.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:43

Приче о крају света

среда, 18.05.2011. у 22:00
Из представе „Ваствотер”

Специјално за Политику

Беч – „Фествохен” је сигурно један од неколико највећих и најцењенијих светских интернационалних фестивала чији програм укључује дела позоришних, музичких, ликовних уметности, као и уметности нових медија. Фестивал се одржава сваке године у Бечу, у мају и јуну, при чему програм, осим ревијалног сегмента, укључује и дела која настају у продукцији фестивала (актуелни уметнички директор фестивала је позоришни редитељ из Швајцарске Лик Бонди). Поглед на списак аутора који ће учествовати на овогодишњем позоришном програму, сваког истинског љубитеља позоришта мора оставити без даха – биће игране представе најрелевантнијих светских редитеља који су већ створили савремену историју позоришта: Франка Касторфа, Криштофа Марталера, Роберта Лепажа, Штефана Кегија, Патриса Шероа, Алвиса Херманиса, Питера Селарса, Ричарда Максвела, Ива ван Ховеа, Корнела Мундруца, Лика Бондија, Кејти Мичел и других. Тематски оквир овогодишњег позоришног програма „Фествохена” је крај света/крајеви света – уметници са различитих крајева планете оквирно ће се бавити проблемом краја света, схваћеним конкретно и метафорички (уредница позоришног програма је Стефани Карп).

Прва представа коју смо видели на фестивалу је „Ваствотер” писца Сајмона Стивенса и редитељке Кејти Мичел, копродукција „Фествохена” и лондонског позоришта „Ројал Корт” (играна је у препуној сали „Г”, у Музејском кварту Беча). Кејти Мичел је једна од најистакнутијих енглеских редитељки средње генерације, а њена сценска поетика је карактеристична по својој необичности, различитости у односу на енглески мејнстрим, због утицаја источноевропског позоришта, плесног театра, затим експеримената са новим медијима, као и специфичној психолошкој прецизности у изградњи ликова. А интересовања писца Стивенса препознатљива су и у овом комаду – његове склоности ка истраживању мрачних страна међуљудских односа, сирове сексуалности, психолошких мрцварења између блиских особа, као и бруталног физичког малтретирања.

Представа је подељена на три дела чији су актери три пара људи у међусобно различитим односима, при чему су сви на неки начин повезани, што ће се дискретно откривати и у чему се може препознати пишчев благо фаталистички поглед на свет. Ликови су различитих годишта и професија, ситуације у којима се они приказују су међусобно другачије, али су теме које се покрећу заједничке: односи између родитеља и деце, усамљеност, празнине у савременим браковима. Први део приказује болан растанак мајке Фриде (Линда Басет) и сина Харија (Том Стариџ) који одлази у Канаду и кога она вероватно никада више неће видети. Други део се дешава у једној стерилној хотелској соби, где се налазе љубавници Лиза (Џо Мекинис) и Марк (Пол Реди), обоје неиспуњени у својим браковима. Трећи део тематизује трговину људима, кроз однос доминантне, ужасно сурове и самоуверене Сиан (Аманда Хејл) и страшно нервозног и потпуно испрепаданог Џонатана (Ангус Рајт).

Радња сва три дела се дешава у близини лондонског аеродрома Хитроу – непрестано се чују прегласни звуци авиона и ликови коментаришу њихово прелетање. Ово место радње има, наравно, метафорички смисао – оно прво означава пролазност, несталност, неизвесност. Такође, близина аеродрома сугерише периферију, маргину, неки међупростор, што је значајно за дубинско разумевање ликова – они су суштински на ничијој земљи, у неком међувремену, покушавају да уграбе своје парче живота. Друго место које помињу такође има важна поетско-симболичка значења. То је језеро Ваствотер, најдубље и најтамније језеро у Енглеској – оно реферира на подсвест, дубоко сакривене тајне, лажи, страхове и мучне сумње које актери крију, од других али и од себе. Ископавање мрачних тајни, суочавање са собом кроз суочавање са својим грешкама из прошлости такође је стални мотив у представи који подсећа на то да се снага и смисао живота граде кроз грешке, трзаје, падове и ломове које проживљавамо.

Представу „Ваствотер” Сајмона Стивенса и Кејти Мичел памтићемо по необично узбудљивом цинизму који изазива врло горке и болне осмехе, просуте по целој представи, као и по једној сасвим посебној, опскурној, тамној поетичности. Иако се из живота ликова и ситуација у које су они угурани преливају тама и безнађе, утркујући се међу собом, захваљујући веома поетизованом редитељском приступу, представа непрестано извлачи светло из густог мрака и на крају избацује ведрину, драгоценију и снажнију јер се родила у безнађу.

Ана Тасић


Коментари0
26283
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља